Петраркин Канцонијер

Захваљујући Канцонијеру, Франческо Петрарка стекао је славу првог песника модерног доба. Знаменита збирка песама, надахнута, највећим делом, песниковом љубављу према лепој госпи Лаури, дала је образац љубавне лирике многобројним Петраркиним следбеницима и подражаваоцима током следећих векова.

Канцонијер је подељен на два дела – збирка садржи песме писане за живота госпе Лауре и оне које су настале после њене смрти. Јунакиња коју Петрарка прославља, као и Дантеова Беатриче, загонетна је фигура. Испитивачи нису успели да са сигурношћу установе њен идентитет нити њену стварну улогу у песниковом животу. У Канцонијеру, пак, Лаура није потпуно индивидуализован лик већ има шире симболичко значење, наговештавајући, како Де Санктис каже: „Божански идеал женскости“. (Francesco de Sanetis, Povjest talijanske književnosti, str. 197)

Мада се у Петраркином величању госпе Лауре могу назрети трагови утицаја раније традиције слављења жене као симболичког или алегоријског отеловљења божанске лепоте, чистоте и духовног савршенства, Лаурин лик у Канцонијеру веома се разликује од лика славне Дантеове драгане из Божанствене комедије. Петраркина Лаура није, као Дантеова Беатриче, бестелесно биће нити је алегоријска фигура. У свету Канцонијера, она је лик из земаљског живота, где се и открива њена очаравајућа лепота и моћ над заљубљеним песником. Њено присуство у песниковој земаљској стварности испољава се највише кроз осећања која она у њему изазива. Петраркина љубав према Лаури није, попут Дантеове, израз духовне тежње ка божанском савршенству већ је то земаљска страст, вишестрана и противречна, која у њему буди немир, душевну борбу и сложена, променљива расположења. У некој врсти лирске исповести, Петрарка, из песме у песму, открива различите тренутке свог унутрашњег живота, различита душевна стања, мисли, снове, радости и патње, настале из љубавне страсти коју је Лаура у њему пробудила. Праћењем тог сложеног душевног живота, покренутог љубављу, ствара се свет Петраркиног Канцонијера. Де Санктис каже: „Данте је подигао Беатричу у свемир, поставши његовом савјешћу и његовим гласом: Петрарка је, међутим, спустио читав свемир у Лауру, учинивши и од ње и од себе свој свијет“.

Песме Канцонијера не нуде читаоцу једноставну и једнозначну љубавну исповест. Петрарка не пише дневник у стиховима. Љубав у Канцонијеру подстиче у песнику душевну драму општег значења – драму која настаје као сукоб осећања и разума, страсти и свести, као плод трагичног несклада између тежње ка небеском блаженству и миру и осећања везаности за свет земаљског живота. Низ песама говори о песниковом бекству у самоћу; стање усамљености одговара општој Петраркиној орјентацији ка самоиспитивању, ка удубљивању у властити унутрашњи свет, у које се откривају несклади, сукоби опречних сила, немири за које није знала ранија поезија.

Лаурин лик је у песмама Канцонијера, такође, противречан. Она је оличење божанске лепоте, анђеоске благости, чедности и врлине, али је и „слатка душманка“, окрутна чаробница, која заљубљеноме нуди само неизвесност, стална колебања између наде и очајања, између слатких снова и потпуне потиштености и жеље за смрћу. Љубав је за Петрарку извор чежње која се никада не задовољава; заљубљени човек је роб своје дивне господарице и ужива у „слаткој боли“ коју му љубав доноси. Љубавно осећање је нека врста мучења, слатке болести, у којој се ужива упркос отпору свести и савести.

После смрти, Лаурин лик се хуманизује. Мада борави на небу, да би се, сада милостива, песнику јављала у тенуцима очаја и помагала му да нађе душевни мир, мртва Лаура једнако је телесна као и за живота; ова „сретна душа“ песнику се и мртва открива у земаљском облику, у пуном сјају некадашње лепоте. Захваљујући Петраркиној непомућеној хришћанској вери, очај због Лаурине смрти бива ублажен сигурношћу да је њена душа продужила живот у царству блажених, али песник драгану ипак тражи на земљи, у својим успоменама. Спиритуалност Петраркине поезије и религиозно осећање које је прожима не прикривају огромну разлику која постоји између песника Канцонијера и писца Божанствене комедије, чија Беатриче је потпуно бестелесна фигура.

Поезија Канцонијера не открива читаоцу страсно доживљену личну трагедију. Субјективна драма ублажена је у Петраркиној поезији елегичним тоном његовог певања, сетним расположењима којем води његово размишљање о властитој судбини. Петрарка је, изнад свега, уметник и нема за циљ да непосредно и искрено изрази своја осећања већ да их стилизује, да им нађе савршено усклађен уметнички израз. Петраркин успех у таквом уметничком усмерењу, његово налажење складног и углађеног уметничког језика и стила, у делу писаном на народном језику, једним делом, објашњава утицај који је његова поезија извршила на песништво каснијих времена. Де Санктис пише да Петрарка „ријеч тјера од тога савршенства, да су језик, израз, стих, који су до тада били у стању непрестаног и прогресивног формулирања, добили чврст и дефинитиван облик, који је постао узором будућим стољећима“.

 

Највећи број песама у Канцонијеру писан је у форми сонета, а уз њих јављају се и канцоне, сестине, мадригали и баладе. Облик сонета Петрарка није створио, али га је усавршио и прославио; у великој мери баш захваљујући Петраркином утицају, сонет ће постати најчешћи и најомиљенији облик песничког израза у доба ренесансе, али и један од непролазних, увек изнова обнављаних поетских облика. Заједно са тим обликом, европска петраркистичка поезија ренесансе прихватаће и теме и мотиве Петраркиног песништва, његово виђење љубави и вољене жене, његове стилске поступке и песнички језик.