Нисмо се разумели, Д. Ђорђевић

Након нејасних звукова тешких , црних труба, нашао сам се пред величанственом капијом испред које су стајала два крилата стражара. Прошао сам поред њих и таман кад сам хтео да ступим ногом на зеленило, појавио се Он; Човек дуге браде, сав у белом са (за разлику од мене) чистим очима и упитао ме:

-Колико дуго патиш?

„Имао сам 33 година, а патим цео век и још толико!“ – одговорих му.

Затворио је капију. Није ме разумео... Ни данас не знам зашто ме није пустио тамо?!

Чак су ми неки рекли да ми је сувише кратак стаж патње. Ни њих нисам могао да разумем...

И данас, ето, чекам особу која ће ме разумети, а и ја њу, а до тада ми ништа друго не преостаје, него да жалим за оним зеленилом...