Још једна жена у Дантеовом Паклу, Д. Ђорђевић
Још
једна жена у Дантеовом Паклу
Прелепа је то жена била,
Добра, дивна, љупка и мила...
Свим је срцем волела,
Својом душом желела,
Цвеће је у своју косу уплитала.
Али одједном се жена промени,
Срце и душу скамени,
Љубав своју сахрани!
Сама она дуго беше,
Мислила је да није крива,
Причала је да сви људи греше!
Та жена знала није да се не опрашта
Превара. Која га воли, она га не вара!
Иде месец у години трећи,
Нико неће на осми дан у месецу да је усрећи...
Еј, ти бедна жено, црна си к'о нафта, к'о врба тужна и као смрт тешка.
Ставите је у окове! Нека јој за прељубу буде поклон тај,
За неки месец ће умрети, рекоше, нека је убију када дође мај!
На вешала с њом, главу на колац, у провалију је баците,
Нека се распадне!
Изведите је пред свет, нека сви виде какав је демон пре двадесет девет година
Зачет!
Не судите јој по законима људским, Бог ће то много боље да уради,
Тад ће он њеном боли да се слади!
Прођоше месеци, жене више нема...
Вазнела се крилима најцрњим на небеса,
Међу сотоне да се Бог њеном муком слади –
Као што рекоше људи.
Као једро је са крилима широка, али у јадници бол је дубока,
Коначно је заболело јаче! Чују је како плаче и од страха од Исуса
Сви се јеже...
Кућа оста без ње празна... Нека је тако...
Зашто да ту живи неко ко је прекршио, међу десет највећих,
заповест божју и уништио нечије срце?!
Коментари
Постави коментар