Судбина једног разума, Јован Стерија Поповић (анализа)

Први велики комедиограф српске књижевности, Јован Стерија Поповић, рођен је 1806. године у Вршцу. Имао је веома квалитетно образовање за своје време. Гимназију је завршио у Вршцу, Кежмарку и Пешти док је правни факултет студирао у Пешти, а завршио у Кежмарку. У Вршцу је радио као професор латинског језика и као писар, а у Београду и Крагујевцу био је професор на Лицеју и на Великој школи те секретар министарства просвете. Стерија је основао и Театар на Ђумруку из кога ће касније израсти Народно позориште. Такође, основао је прву јавну библиотеку у Београду на темељу које је настала Народна библиотека. Дакле, Стерија је био веома учен и успешан човек, а његово умеће и таленат можемо потврдити његовим делима. У Историји српске књижевности, Јована Деретића, целокупан књижевни рад Јована Стерије Поповића, може се поделити у четири целине, односно, сагледан је кроз четири фазе: Ђачко раздобље, Прво вршачко раздобље, Србијанско раздобље и Друго вршачко раздобље. Уколико сагледамо Србијанско раздобље, видећемо да су у њему настале следеће комедије: "Џандрљиви муж" и "Судбина једног разума" и три жалосна позорја [1]: "Владислав", "Сан Краљевића Марка" и "Смрт Стефана Дечанског". Поред његове свестраности у писању, треба нагласити и то да је Стерија писац који је поставио темеље српској комедији, али је исто тако био писац који је писао веома успешне трагедије. Читава српска књижевност XIX и XX века, изграђена је на традицији Стеријиних дела, а комедиографи попут Косте Трифковића и Бранислава Нушића, били су следбеници Јована Стерије Поповића. Посебну пажњу треба обратити на Стеријин комедиографски рад.

Када је реч о комедиографији овог великог писца, она је тематски везана за приказивање слике малограђанског српског друштва у Војводини у првој половини XIX века. Заплети Стеријиних комедија казују о покондиреним малограђанкама, умишљеним мушкарцима, тврдицама, преварантима, лажним научницима, женидби и удадби из интереса, лажним родољупцима и о најразличитијим другим појавама које су говориле о аномалијама друштвеног живота. Стеријине комедије имају троделну композицију. Прву композициону целину представља тзв. нормална линија живота или експозиција док друга представља искакање са нормалне линије живота. Трећу целину представља повратак на нормалну линију живота, односно расплет. Сваки сегмент композиције има своје специфичности у Стеријином делу. Тако се експозиција или нормална линија живота најчешће појављује веома редукована и најчешће нас Стерија директно уводи у заплете без посебне припреме и мотивације. Стеријини комедиографски заплети, обично имају две равни, тзв. главни и помоћни заплет. Главни заплет нас води ка тачки комичне кулминације и уводи нас у низ комичних перипетија. Поповићеви комични расплети су веома специфични, а његови јунаци који су искочили из животне равнотеже, најчешће доживљавају тачку замрзавања и никада се више не враћају на нормалну линију живота. Таква композиција Стеријиних комедија, подразумевала је и типске јунаке који су носиоци тих комичних заплета. У питању су личности које су искочиле из животне равнотеже услед нереалних циљева, амбиција, планова и сујета. Другу скупину јунака чине варалице, тј. они јунаци који подстрекавају заблуделу личност у њеним погрешним амбицијама и на тај начин остварују неку добит за себе. Стерија обликује два типа варалица: варалице ниског и варалице високог стила. Варалице ниског стила су оне личности које имају амбицију да се на што лакши и бржи начин окористе и нешто узму од заблуделе личности (новац, поклон) док варалице високог стила представљају они људи који своје превара оправдавају високим циљевима и желе да остваре неке више циљеве. Трећи тип јунака су резонери или исцелитељи. Њихов задатак је да раскринкају варалице и да заблуделу личност врате на нормалну линију живота. Поред њих, појављују се и многи епизодни јунаци који имају улогу активних, односно пасивних помагача. То су најчешће слуге, слушкиње, собарице, комшије итд.

Поред наведених комичних јунака који су важни за заплете, важно место припада и комичним ситуацијама и језичким средствима комичног. Комичне ситуације најчешће настају услед замене или забуне личности, понављања ситуације или догађаја и неочекиваних преокрета и обрта. Језичка средства комичног су код Стерије веома разноврсна, а настају услед погрешне употребе страних језика, вулгарног говора, псовки, порука и клетви. Даље, важно је истаћи иронију, сарказам и комично поређење. Стерија је био прави мајстор комичне употребе страних језика, односно туђица, а његови јунаци или јунакиње готово редовно изговарају речи које не разумеју или их пак изговарају тако да их саговорници не разумеју. Дакле, Стерија се доследно држи чињенице "да је комедија игра; игра која имитира живот." (Бергсон 1995:45)

Типологија ликова коју чине заблуделе личности, варалице, резонери и помагачи (активни и пасивни) [2], не може се доследно применити у делу Судбина једног разума, Јована Стерије Поповића. Пре свега, треба се осврнути на сам настанак ове комедије [3]. Само дело, настало је у првој половини XIX века, а у вези са стварима из Стеријиног, како друштвеног, тако и приватног живота. Наиме, реч је о једном сукобу између Поповића и доктора филозофије Милана Спасића. Доктор је издао своју књигу под насловом Земљописаније у којој је изнео много нетачних информација и бесмислица. Од тог тренутка, започето је вођење полемике између њих двојице уНовинама читалишта београдског која је проистекла из оправданих Стеријиних критика на наведени рукопис доктора Спасића. Једноставно, докторова књига, због многобројних погрешака, произвољности и глупости, није била примерена за школску употребу. Повређени и надобудни "доктор Спасић", одмах после тога покреће читаву бујицу јавних, а још више тајних, закулисних напада на Стерију Поповића као писца и високог државног чиновника те као приватну личност. Због свега наведеног, Стерија је 1847. године објавио полемичку брошуру под насловомОбјасненије само да би до краја разобличио ову насртљиву и безобзирну личност. Спасић је оптуживао Стерију да је плагијатор, да се кити туђим перјем и да је комедију Тврдица превео са немачког језика, тј. да то није његово дело. Такође, навео је и то да је "жалосно позорје" Невиностили Светислав и Милева превод с мађарског језика трагедије Лепа Гркиња. Поред тога, на крајње безобзиран начин, Спасић шири ксенофобију и покреће читаву харангу против "пречанских Срба", а у том контексту и против Јована Стерије Поповића. Заправо, ради се о томе да, према докторовом мишљењу, Стерија (с обзиром да је родом из Вршца) није Србин и да заузима место у државној администрацији и на тај начин не дозвољава "правим Србима" рад у њој; рад којим би произвео напредовање отаџбине. Стерија је лако оповргао све те беспризорне и срамне клевете, али је поред тога, сматрао неопходним да једну такву "несрећну личност" и читаву појаву "учевњака" који су у Европи куповали дипломе до краја исмеје и разобличи у форми шаљиве игре. Тако је настала комедија Судбина једног разума која према Јосипу Лешићу с правом представља "комедију освете" која је уствари проистекла из драматизоване полемике Стерије и Спасића. (Максимовић:Зборник 2006:17:18)

На самом почетку комедије Судбина једног разума, сусрећмо се са двојицом добрих другова, Исајлом и Манојлом и кроз њихов дијалог схватамо да је Исајло "послужитељ" код доктора филозофије, Спасића. Он се жали Манојлу како доктор прича "са својом косом" и изговара нешто што је неразумљиво, а и њему неважно за слушање. Сам однос Исајла према ономе што доктор изговара одмах нас наводи на помисао да је реч о "говору карактеризације којим ће се исмејати однарођавање и заборављање матерњег језика" (Максимовић:Зборник 2006:34). Већ поменута употреба туђица и кованица, карактеристика је Стеријиних комедија којој је он и у овој комедији остао доследан. Такође, Стерија се доследно придржава и тога да нас у комедију уводи директно, без детаљних објашњења о месту (изузев дидаскалија), времену, амбијенту и слично. Сусрет са дијалогом познат нам је и из других Стеријиних комедија (Тврдица, Покондирена тиква); оним дијалогом који ће нас полако увести у заплет радње. Поред наведена два лица на сцени, појављује се и треће лице, односно главни лик ове комедије - доктор Спасић. У првој његовој реплици примећујемо чудан склоп реченице што нам потврђује Исајлове речи да је доктор "конфузна личност". Такође, његова надменост и понашање над двојицом простодушних и необразованих људи којима он прича о храни, сасвим је довољна да бисмо рекли да је реч о "комедији карактера у склопу које доктор приказује своју особину надмености и надриучености" (Живковић 1992:386) која је, може се рећи и главни мотив овога дела. Спасићева надриученост, тачније његова "препаметност" даје му за право да прокоментарише Манојлово име и каже да је несловенско те ће га "од сад" звати Освим. Доктор је свом слуги Исајлу већ дао друго име јер му ни његово није одговарало па га је прозвао Перзерин. На основу овога долазимо до чињенице да су комична имена или надимци (антропоними) у хумористичко-сатиричкој прози помоћни стилски елементи који се примењују да би се појачала комика ситуације, карактера или заплета. (Проп 1984:118) Такође, Спасић прима и Манојла у своју службу и одмах га подучава филозофију и изговара доминантну реченицу у делу: "Човек је човеком само через разумну душу", а која ће бити поновљена много пута. У њој огледамо још један функционални поступак - понављање. Понављање је чест функционални поступак у обликовању комичног. (Максимовић 2003:387) У хумористичким жанровима, присутне су бројне варијанте у којима се овај начин појављује и обликује, од дијалога (понављање појединих речи, делова реченице па и читавих фраза), преко ситуација до карактера. (Лешић 1978:144) Даље, треба рећи и то да је кроз само неколико реплика и два позорја Стерија приказао много стилских, односно комичних поступака. Управо то га одваја од осталих комедиографа јер је тешко успети да на самом почетку, без значајног увода и без елемената ретардације разасути ове поступке у стварању и писању и тиме сачинити добар темељ за грађење заплета.

Када говоримо о заплету ове комедије, не можемо, а да се не осврнемо на чињеницу да се ова Стеријина комедија убраја у она дела са јединственим заплетом (поред Џандрљивог мужа и делаБеоград некад и сад) јер је комедиографски заплет остварен степенасто. То је учињено техником комичног преувеличавања, тако да тачка кулминације представља врхунац одређених неспоразума, несналажења, супротстављања и слично. (Максимовић:Зборник 2006:25) Поред тога, треба имати на уму да је реч о делу које нема типичан заплет као остала Стеријина дела јер је он у овом случају мотивисан "губитком разума", односно, настаје онда када доктору неко "украде" разум који је он оставио у својој соби када је изашао из куће. Дакле, разум је представљен као људско биће, као нешто што има облик (коцкасти [4]), опипљиво је и несавитљиво. Стерија се поиграва речима и дочарава на крајње ироничан начин разум доктора Спасића за који ће касније и сам доктор рећи да је "лак" јер се није ни "оквасио" онда када је био бачен у "реку мудрости". Од тренутка од када му је украден разум, Спасић је личност која је сишла са нормалне линије живота. Треба нагласити и то да интелект доктора Спасића није на завидном нивоу, а најбоља прилика да се у то уверимо су чињенице да је поверовао у причу да му је разум украден, да је касније нађен, али га је магарац појео, да се људи "грабе" око његове књиге па и то да је непромишљено признао "тежину" своје памети, тачније разума. Ово су теме и реплике које не можемо наћи у другим Стеријиним комедијама, дакле, осликавају посебност ове комедије, а самим тим што је главна тема ове комедије неки вид, условно речено - фантастике, треба одвојити ово Поповићево дело од осталих. Уплив "фантасике" није доминантан у комедијама XIX века, већ оне обрађују теме из реалног живота људи тога времена. Већ Манојло, односно Освим, поред своје необразованости, експлицитно износи мисао након "крађе разума": "Ваљда нисте ви с памети сиђен?", да би се касније појавио и Шаљивац који је заправо резонер у овој комедији, у чију причу о Аристотеловој чаши доктор лако поверује. У разговору са Шаљивцем, Спасић ће јасно потврдити оно што никада не би, а све то ради славе, богатства и каријере, рекавши: " ...ја могу показати сведочанствима да нисам учио ништа". Стерија сада веома експлицитно и на подругљив начин намеће Спасићу реченице из којих се јасно види његово необразовање које он признаје. Поред Шаљивца у делу се појављује и лик Путник; он је такође резонер, а заједно са Шаљивцем доводе на крају Спасића до комичне спознаје сопствених животних заблуда и илузија. (Максимовић:Зборник 2006:21) Функцију помагача би онда имале управо Спасићеве "слуге" - Исаило и Манојло. И поред тога што је написао књигу под насловом Земљописаније, Спасић кроз комику речи показује још једном своје плиткоуље у разговору са путником, онда када преокреће речи, односно називе градова и места у свету. Стерија се у овом случају служи иронијом[5] која је доминантна стилска фигура у сатиричној прози. Дакле, на све могуће начине доктор је представљен као необразована, лаковерна и подводљива личност која нема свој идентитет и која не држи до своје речи те је због тога и поверовао да је његов разум заиста појео магарац. Уводећи у дело слику магарца којег пореди са доктором, Стерија се користи индиректним поређењем које је најчешће у "функцији психологизације" (Максимовић 2003:348) ликова. Доктор ће на самоме крају комедије и бити намагарчен, а магарчење се сагледава као облик комичне ситуације који представља поступак комичног извргавања руглу и које произилази из раскринкавања неке негативне моралне карактеристике или као сурово трежњење заблуделе личности. (Максимовић 2003:396) Иако ће до самога краја доктор бити "поносно надмен", надменост ће кулминирати у разговору са Шаљивцем, онда када Спасићу стиже писмо из Француске, тачније писмо од једног Француза који ће због докторове књиге бити осуђен. Наравно, још једном су криве нетачне информације које је Спасић изнео у својој књизи. Иако га Француз моли за помоћ, тако што ће сам доктор рећи да је у питању грешка у књизи, Спасић то не жели, већ то брзо заборавља и наставља са својим свакодневним активностима; активностима "без разума". Тако се доктор још једном представио као неко ко одлучује о другима јер не жели да призна погрешку која ће га на крају коштати. Мотив писма лако је препознатљив у многим Стеријиним делима и обично покреће радњу и уводи у заплет, тј. кулминацију комедије, али у овом случају није тако (једна врста заплета је већ остварена), тако да Стерија и у овом погледу одступа од кодекса писања комедија по којем је до тада радио. Такође, треба споменути и Спасићево непрепознавање ироније коју му упућују људи, тј. грађани који се "отимају" за његову књигу па је дели чак и бесплатно. Заправо, отимали су се око књиге јер, како су мислили, ништа глупље нису прочитали те су желели да се смеју садржају књиге. Како главног лика дела називамо још и јунаком, можемо рећи да у српској уметничкој прози комични јунак има суштинску улогу у обликовању природе смешног. (Максимовић 2003:396) Ова дефиниција, може се у потпуности употребити онда када се говори о доктору Спасићу који је заслужан за све врсте смеха који је током читања овог дела неизбежан. Након што је Спасић отишао предалеко са својим лудостима, Стерија ће га "вратити у нормалу", односно привешће комедију крају те тако говоримо о расплету.

У Стеријиним расплетима који су сажети и ефектни, долази до јасног исмејавања заблуделе личности. Повратак на нормалну линију живота може бити добровољан и принудан. (Максимовић:Зборник 2006:25) У случају комедије Судбина једног разума, говоримо о добровољном повратку на нормалну линију живота јер ће на самом крају, заблудела личност, односно доктор рећи: "Боље бити и добар терзија, него жалосни доктор филозофије." Уз помоћ те реплике, долазимо до тога да је заблудела личност доживела један вид катарзе те увидела своје пређашње погрешке. Међутим, до катарзе долази на необичан начин. Наиме, доктор се "буди из свог лудила" тек онда када га је Путник лупио три пута по челу производом из Сенегамбије, односно једним штапићем који је одломљен са дрвета за које се верује да "опамећује" људе. Све се десило брзо и то је оно чега се писац придржавао и на примеру ове комедије. Стерија нас до краја изненађује својим поступцима структуирања овог дела, а на самом крају даје један епилог који сведочи о нереалности појединих догађаја, али са друге стране и до тога колико је заправо било тешко опаметити доктора па је чак морао да се употреби "чаробни штапић". Тематско-мотивски и значењски склоп Стеријине комедиографије указује на велику разноврсност појава, људи и догађаја на којима је овај писац градио комичне заплете као и на чињеницу да је био поуздани опсерватор комичних типова и психолошких карактера те оригинални сликар малограђанског друштва и српског менталитета у првој половини XIX века. (Максимовић:Зборник 2006:19) Комедија се често креће ка срећном заврштеку, а уобичајени одговор публике на срећан крај је "тако је и требало да буде" који звучи као морални суд (Фрај 2007:199), а свакако и да је требало представити народу личност каква је доктор Спасић и то баш на овај начин; начин који никада нико неће поновити; јединствени и велики начин. Стеријин начин.

Тумачење фуснота:

[1] Према Јовану Стерији Поповићу, трагедије су "тужна", а комедије - "весела позорја".

[2] Реч је о типологији проф. др Горана Максимовића изложеној у књизи Тријумф смијеха.

[3] У науци је владало мишљење да није реч о комедији, већ о типичном подругљивом тексту, тачније о оном тексту који је један вид Стеријине реплике "на уметнички начин", на све оно што му је учињено од стране доктора филозофије, Спасића, а само је написан у форми дијалога.

[4] Овај описни придев нас наводи на мишљење да је Стерија овим епитетом разума заправо желео да представи његову ограниченост и површност, а да би утисак био јачи, опис тог разума даје сама заблудела личност.

[5] У смислу да неко ко је написао књигу под називом Земљописаније не зна основне ствари из "земљописа".

Литература:

1. Bergson, Anri, Smeh, esej o značenju komičnog, Lapis, Beograd, 1995.

2. Živković, Dragiša, Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992.

3. Зборник матице српске за књижевност и језик, књига LIV, свеска 1/2006, Београд, 2006.

4.Jakovlevič, Prop, Vladimir, Problemi komike i smeha, Dnevnik - Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1984.

5. Клајн, Хуго, Стеријин хумор, Књига о Стерији, прир. Милан Токин, Српска књижевна задруга, књига 352, Београд, 1956.

6. Lešić, Josip, Nušićev smijeh, Nolit, Beograd, 1978.

7. Максимовић, Горан, Тријумф смијеха, ДИГП "Просвета", Ниш, 2003.

8. Поповић, Стерија, Јован, Сабране комедије, прир. Душан Иванић, Српска књижевна задруга, Београд, 2006, 357-405.

9. Фрај, Нортроп, Анатомија критике, четири есеја, Нови Сад, 2007.