Афоризми Меше Селимовића - 1. део

Тајна се дуже памти него јасна истина.

Знаш ли шта је најљепше у животу? Жеља, пријатељу.

Усамљеност рађа мисао, мисао рађа незадовољство, незадовољство побуну.

Најмање се говори када те се највише тиче.

Вријеме упорно глође човјеку мисао, и од ње остане костур, блиједа успомена без правог садржаја. 

Живот овог народа је глад, крв, мука; биједно таворење на својој земљи и бесмислено умирање на туђој.

Оно што није записано, и не постоји; било па умрло.

 
Живот народа је глад, крв, биједа, мучно таворење на својој земљи, и глупо умирање на туђој. А великаши ће се вратити кући, сви, да причају о слави, и да преживјелима пију крв. 

Увијек је сумњиво кад неко мисли на себе да је паметан.

Људи се уствари боје, зато су сурови.

Ниједан човек није довољно паметан.

Освета је као пијанство, никад није доста.

Како су људи глупи! Чине зло, да им се зло врати.

Најгоре је кад људи ћуте, кад се не објасне, па свака сумња има право на живот. И моја и твоја...Је ли то мудрост, да не очекујемо много ни од себе ни од других? Је ли то губитак или добитак, ако сазнамо праву мјеру, своју и туђу? Губитак је што је та мјера ситна, а добитак што не тражимо више.Осама и тишина су први предуслов да се нешто створи.Ја сам мали човјек који је заборавио да је мали. Увриједио сам их што се усуђујем да мислим.Сан је оно што се жели, а живот је буђење.Зар може човјек тако потпуно успавати своју савјест? Зар може прекинути мисао, као конац, и забранити себи размишљање о посљедицама, не жели да зна за њих? Ето, изгледа да може... Нагон нас брани потпуним заборавом, да би нас спасао од мучења због одговорности...Четрдесет ми је година ружно доба: човјек је још млад да би имао жеља, а већ је стар да их остварује. Штета што немам десет година више па би ме старост чувала од побуна или десет година мање па би ми било свеједно. Јер тридесет година је младост, то сад мислим, кад сам се неповратно удаљио од ње, младост која се ничега не боји, па ни себе.Човјек није дрво, и везаност је његова несрећа, одузима му храбрости, умањује сигурност. Вежући се за једно место човјек прихвата све услове, чак и неповољне и сам себе плаши неизвјесношћу која га чека. Промјена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће имати његов освојени простор и он ће почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења, јер је човјек млад све док се не боји започињати. Остајући, човјек трпи или напада. Одлазећи, чува слободу, спреман је промијенити мјесто и наметне услове. Куда и како да оде?

Касно је, сјећања, узалуд се јављате, бескорисно су ваше немоћне утјехе и подсјећања на оно што је могло бити, јер што није било, није ни могло бити, а увијек изгледа лијепо оно што се није остварило.

Младе дјевојке замишљају живот и вјерују ријечима. Старице се боје смрти и с уздахом слушају о рају.

Нада је сводиља смрти, опаснији убица него мржња.

Незадовољство је као звијер, немоћна када се роди, страшна кад ојача.

Ништа немам осим увјерења да сам частан, ако и то изгубим, бићу рушевина.

Па у томе и јесте све - враћати се. С једне тачке на земљи чезнути, полазити и поново стизати, без те тачке за коју си везан, живот није одлажење и враћање - него лутање.

Сматрао сам дужношћу и срећом да себе и друге чувам од гријеха. И себе, узалуд је крити. Грјешне мисли су као вјетар, ко ће их зауставити. У чему је побожност ако нема искушења која се савладавају? Човјек није Бог, а његова снага је баш у томе да сузбија своју природу, тако сам мислио... Сад о томе мислим друкчије ... Свијет ми је одједном постао тајна, и ја свијету, стали смо један према другоме, зачуђено се гледамо, не препознајемо се, не разумијемо се више...

Смијешно је можда, био сам човјек с оним од јуче и желим бити човјек са овим од данас, другачијим, можда и супротним, али ме не буни јер је човјек промјена, а зло је ако не слушамо савјест кад се јавља.

Смрт је јекин, сигурно сазнање, једино за што знамо да ће нас стићи. Изузетка нема, ни изненађења, сви путеви воде до ње, све што чинимо то је припрема, за њу, припрема чим закмечимо ударивши челом о под, увијек је ближе, никад даље. Па, ако је јекин, зашто се чудимо кад дође? Ако је овај живот кратак пролазак што траје само час или дан, зашто се боримо како би продужили дан или сат? Земаљски је живот варљив, вјечност је боља.

Требало би убијати прошлост са сваким даном што се угаси. Избрисати је како не би бољела. Лакше би се подносио дан што траје, не би се мјерио оним што више не постоји. Овако се мијешају утваре и живот, па нема ни чистог сјећања ни чистог живота.

Кунем се вријеменом, које је почетак и завршетак свега, да је свако увијек на губитку.

Нисам хтео ни јести, ни пити, одбио сам кад ме нудила, хтео сам бити другачији од осталих, зато сам био исти.

На што год одлучио, мораћу учинити ја, сам. Било да опростим, било да намирим.

Живи ништа не знају. Поучите ме, мртви, како се може умријети без страха, или бар без ужаса. Јер, смрт је бесмисао, као и живот.

Љубав је ваљда једина ствар на свијету коју не треба објашњавати ни тражити јој разлог. Па ипак чиним, макар само зато што још једном поменем човјека који је унео толико радости у мој живот.

Али никад не знамо што изазивамо у другом човјеку ријечју која за нас има потпуно одређено значење и задовољава само нашу потребу.

Живот је шири од сваког прописа. Морал је замисао, а живот је оно што бива. Како да га уклопимо у замисао, а да га не оштетимо? Више је штете нанесено животу због спрјечавања гријеха него због гријеха.
Онда да живимо у греху?
Не. Али ни забране ништа не помажу. Стварају лицемјерје и духовне богаље.