Поносни Србин, Д. Ђорђевић

„Старешине све моје клоне се на страну,
сви, по мраку ходећи, мене саму јаднуостављају на муках, ах, жалости моја!“ З. Орфелин, Плач Сербији

Добра моја, морам ти нешто у поверењу рећи, нешто што не знаш, чак ни не слутиш. То ме мучи од давнина, мучи ме и као човека и као Србина. Видим да никоме не одговараш и да се сви на тебе жале, а некад су сви на свету за тебе имали само похвале. Немој да због тога бринеш, јер су људи зли... За све су криви они... Зликовци једни! Желим да знаш да је мени лепо овде и да не оплакујем своје рођење на овој балканској позорници. Увек негде журим, нешто радим, мало и учим, али, задовољан сам. Желим да знаш и да ме ни од кога није страх, сем од Бога. И даље се крстим са три прста, читам Библију, славим Господа Христа и идем у цркву. За разлику од њих, честито живим. Расплачем се обично увече, али због тебе. Жалим што те гази свако, али знам да си јака, издржаваш вековима тако. Не знам због чега и како, осећам потребу да ти се извиним због њих, јер они лажу! Лажу мајку да јој је син мртав, просјака да немају пара, лажу књигу да ће остати без корица, лажу и тебе и себе. Слагали су те и да смо изгубили на Косову. Не желе се они њега тек тако одрећи, јер је оно део тебе. Ти си једина наша мајка, а изгледа да су те оставили у заблуди. Знам много тога што они крију... Ја, као твоје дете, не трпим неправду, не сејем мржњу и зло, али имам душу велику као небо и срце чисто, као детиње око. Они мора да нису твоја деца, јер им то недостаје. Знам и где једу и пију, знам где спавају, знам и где се са Сатаном договарају. Чујем твоје молитве за нас и осећам како се одупиреш и мучиш. Знам и да је тешко носити се са вечним ратом и миром... Све ја то знам, али не знам ко ће чути ове моје речи и ко ће их схватити. Мила моја, отворио сам срце и душу како бих ти рекао све, али ми не иде. Мој је живот прекратак да бих могао да те људски замолим за опроштај безброј пута, сваким даном све више и јаче. Ужасно желим да ми опростиш једино због њих, а све то радим јер сам један обичан, смртан и поносни Србин!

„Восток, запад, полуноћ бојали се мене,

славне, храбре Сербије, бивше тогда једне;а ад сједим жалосна, у ропству тужећи,

и за мојом храбротју прегорко плачући.“ З. Орфелин, Плач Сербији