Историја читања Антологије новије српске лирике Богдана Поповића
Увод
Књига је живот; песма је живот;
прича је живот. Сваки текст живи живот на свој начин и као човек доживљава
успоне и падове, само на мало другачији начин. Прича о постојаности књиге веома
је комплексна тема јер сваки аутор жели да створи дело које ће бити за ширу
читалачку публику [1],
а да притом његове карактеристике одговарају највишим постављеним стандардима у
литератури. Стандарди које помињемо јесу они које наметне време, односно епоха
у којој стваралац живи, а коју књижевни текст треба да надживи јер ће само онда
бити успешан и постојан. Многи аутори су тежили да достигну савршенство у
писању и створе дело по коме ће заувек остати упамћени те у том књижевном
надметању наилазимо на текстове најразличитијег квалитета. Посао вредновања
књижевних дела на себе су преузели превасходно књижевни критичари али и читаоци
чији је позитивни суд ствараоцима највећа награда. Међутим, када говоримо о
књижевним критичарима морамо истаћи проблем који се везује за њих и њихов рад.
Проблемско питање које се поставља у вези са тим јесте њихова објективност,
односно субјективност. Јасно је да су поједини критичари у своме раду били
превише субјективни те су се дешавали различити испади и неправедности према
неким ствараоцима. Као највећи српски критичар, Јован Скерлић, начинио је
највеће неправде писцима сврставајући их у ред лоших, а са друге стране неке уздижући у висине којима
не припадају. Поред Скерлића постоји читав низ критичара који су чинили исте
ствари, али се у науци и књижевности некако највише помињу Скерлићева огрешења
и неправде. Раме уз раме са Јованом Скерлићем стоји Богдан Поповић [2], познати
српски књижевни критичар и антологичар ХХ века. Реч је о човеку који је много
писао о књижевности свога времена [3]
посматрајући је са различитих аспеката. Такође, створио је дело које ће се у
каснијем добу сматрати примарном српском песничком антологијом. Насловио је Антологијом новије српске лирике која
ће, као таква, покренути најразличитије коментаре и довести до низа тумачења у
науци те ће бити центар истраживања многих критичара, писаца и читалаца.
Богдан Поповић и Антологија новије српске лирике
Богдан Поповић књижевношћу почиње да
се бави рано, већ са двадесет година. Најбитније што је урадио је покретање
најзначајнијег и свакако најбоље уређеног часописа - Српског књижевног гласника који је почео излазити почетком прошлог
века. Током првих четрнаест година излажења овај часопис је код писаца и
обичних читалаца појачао одређене представе о књижевним узорцима према најопштијим,
али јединственим мерилима.
Када
је реч о Антологији новије српске лирике,
Поповић је штампао у Загребу 1911. године, а затим и у Београду 1912. године.
Прво издање изашло је у Загребу из следећег разлога: Хрвати су затражили од
српских књижевника антологију песништва у којој ће бити изложена дела најбољих
српских песника са циљем да их представе ширим народним масама, а тиме би се на
књижевном плану промовисала идеја југословенства. Тај посао на себе је преузео
Богдан Поповић те саставио према личном избору и на основу личних критеријума
антологију српске лирике. У Антологију
су ушли песници од Бранка Радичевића „на овамо“ те је то објашњење за део
наслова „новија“. Поповић сматра да је тај период српске лирике целовит и да
чини структуру коју не треба распарчавати и одвајати. Песништво Бранка
Радичевића наслања се на народно лирско песништво, а тако изгледа почетак
сваког оригиналног лирског песништва у историји књижевности. Након Радичевића
долазе песници са „дубљим осећањем, јачим темпераментом, разноврснијим темама,
и обликом преимућствено уметничким (Јакшић и Јовановић).“ (Поповић 1997: 8)
Касније ће бити живописнијих песника (В. Илић), а на самом крају јавља се песништво
са највишим уметничким обликом (Дучић, Шантић, Ракић). Објашњење појединих
места у Антологији Поповић је дао у
њеном Предговору у којем је истакао да под термином „лирика“, који је такође у
самом наслову, подразумева песме које у читаоцу треба да пробуде осећања. „Оно
уметничко дело које не буди емоцију није уметничко дело; оно које не буди лепу
емоцију није високо уметничко дело.“ (Поповић 1997: 10) То се односи и на
лирску песму па Поповић каже да „песма која у нама не узбуди чисто, лепо
осећање, није лепа лирска песма.“ (Поповић 1997: 10) Овим су аутоматски
елиминисане све песме епске садржине и епско-лирски спевови. Такође, Антологија има уводну песму („Хајд'мо
музо!“ Ј. Дучића) и завршну песму („Песник и песма“ М. Јакшића) и подељена је на
три доба на следећи начин: I доба –
после 1840. године, II доба –
после 1880. године и III доба –
после 1900. године.
Када
је реч о подели на доба мора се истаћи чињеница да постоји низ недоследности у
смислу да су поједини песници сврстани у „доба“ које им не припада па ћемо
Милана Ракића пронаћи у одељку „друго доба“ иако се као песник појавио почетком
ХХ века па самим тим припада трећем добу. Поповић ово чини из поетских разлога.
Наиме, Ракићева поезија је тематско-мотивски и стилски више одговарала периоду
„другог доба“ па се ту нашла заједно са поезијом Јована Дучића, Алексе Шантића,
Војислава Илића и са оном која припада Милети Јакшићу.
Поред
изложених чињеница треба се осврнути на текстове аутора који су се бавили Антологијом Богдана Поповића и његовим
радом у области књижевности.
Тумачења Антологије новије српске лирике
Текст Ане Ћосић Вукић (2007) одлично
је полазиште за разговор на тему историје читања Антологије. Наиме, она ће одлично изложити књижевну ситуацију
почетком ХХ века и увести нас у причу о Богдану Поповићу. У то време
књижевношћу су владали интелектуалци који су од ње направили институцију
културе и уметности. Српска књижевност заостајала је за европском па је њено
изједначавање било могуће само уз помоћ књижевне политике и захтева. Они су
постављани и спровођени у часопису „Српски књижевни гласник“ који је уређивао
Богдан Поповић са Јованом Скерлићем. Они су били први и последњи критичари који
су имали ту моћ да окрену ток српске књижевности и да на њега утичу. Та моћ
довела је до стварања њихових најзначајнијих дела – Антологије новије српске лирике (1911) и Историје нове српске књижевности (1912). Слободан Јовановић је о
њиховом ауторитету говорио у студији о Богдану Поповићу на следећи начин: „Од
оснивања Гласника, па све до Првог светског рата његов положај у нашем
књижевном свету био је безмало положај једног диктатора. Његова личност била је
као саздана за такав положај. Он је био од оних који више дају од себе него што
примају у себе, и који, иако то не желе нарочито, мењају околину у којој се
нађу. Има личности које зраче, а има их које не зраче. Богдан је био од оних
које зраче.“ (Јовановић 2000: 262) Драгиша Витошевић је
мишљења да је прави краљ критике био Јован Скерлић те да је каснија побуна
против критике заправо побуна против Скерлића. (Витошевић 2010: 62) Неминовно је то да је Поповић своју
културну мисао остваривао вршећи притисак на писце, а Скерлић на публику.
Међутим, заједничка њихова мисао била је та да не подржавају песимизам и ирационализам
у књижевности и да не гаје симпатије према Лази Костићу и Владиславу Петковићу
Дису. Међутим, Ана Ћосић Вукић истиче то „да су у појединим песмама сами
песници извршили измене на Поповићев предлог, тј. захтев“. (Вукић 2007: 90) Да
ли овакав поступак иде уз Поповићеву личност и да ли би песници на ово
пристали? Пре бисмо могли закључити да Поповић не би унео неког песника, тј.
његову песму у Антологију него да
„захтева“ од њих да преправљају песму или њене делове зарад места у Антологији. Једино право објашњење овог
проблема било би то да су песници самоиницијативно преправљали песме, тј.
делове песама прихватајући Поповићеве конструктивне савете и његова гледишта на
књижевност. Приклонивши се таквом мишљењу испунили су антологичарске
критеријуме Богдана Поповића па су се самим тим нашли у Антологији новије српске лирике.
Да бисмо што боље сагледали односе
између Богдана Поповића и Јована Скерлића морамо се осврнути на текст који је
Скерлић написао о Антологији новије српске лирике. Он ће уочити и
доказати да је суштинско питање Антологије
заправо питање критичког начела које је у исто време и субјективни критеријум и
објективизовани поступак састављања Антологије.
Примењујући искључиво естетички критеријум, Богдан Поповић је одабирао само
песме које су у „целини лепе“ и не придржавајући се хронолошког принципа,
руковођен естетичким комбинацијама, низао песме према њиховим књижевним
„ефектима“. Не изричући суд о таквом књижевном поступку, Скерлић указује на
чињеницу да је Поповић из појединих већих песама бирао делове који су
задовољавали његов критеријум „лепог“ (што се њему није могло чинити оправданим
с гледишта критичке доследности), као и да су у појединим песмама сами песници
вршили измене на Поповићев захтев. (Вукић 2007: 90) Све ово довело је до тога
да Поповићеви песници буду представљени бољи но што јесу те и да се овим
поступком поремети стварна слика српске књижевности тога времена. Скерлић
сматра да Поповић своју Антологију
није састављао као историчар коме је циљ да представи песнике који су од
значаја те с тога Поповића неће критиковати у том погледу. Међутим, јасно ће
рећи да „критичару начела“ нико не може замерити непоштовање оних начела које
је и сам одбацио у Предговору Антологији.
Такође, Скерлић говори о томе да су у Антологију
ушли песници са по једном или две добре песме, а да у њу нису уврштени песници
чији је целокупни рад јако вредан па је све изречено заправо Скерлићева замерка
Поповићу. Основна разлика у Скерлићевим и Поповићевим погледима на књижевност и
место на којем се они разилазе огледа се у следећем – Јован Скерлић није
присталица Поповићевог естетског идеала већ сматра да књижевност мора имати
неку функцију.
„Ова
антологија уопште значи много већи и тежи, сложенији и финији посао но што профана
публика може да мисли. У њој има много личног, субјективног, уредниковог, који
је врло много био не само организатор но и сарадник песника које је донео. И
зато је у ствари ова књига више но обична антологија са каквим смо се навикли
сретати: она је једна вешта и уметничка
оркерстрација новије српске лирике.“ (Скерлић 1964: 142)
Антологију новије српске лирике
треба, према Скерлићу, читати као и свако друго дело – редом и предајући се
утиску песама које се ређају. Треба напоменути и то да је главни јунак ове Антологије заправо сам аутор који то
указује упутством: „Да се ужива у овој књизи, треба се поверити уреднику: то је
сигуран вођ, и ваља слободно ићи за њим“. (Скерлић 1964: 144)
Након
Скерлићевог текста о Поповићу и Антологији
намеће се следеће питање: да ли је Скерлић бранио и одбранио Поповићеву Антологију од будућих нараштаја због
тога што је био са Поповићем у односу ђак–професор или из професионалних
разлога? Одговор који се може понудити на ово питање био би тај да Скерлић није
пристрасан када је реч о Поповићу јер је имао строго професионалан
књижевнокритички рад. Он се дистанцирао од Богдана Поповића у својим радовима у
смислу критичарских начела и погледа на књижевност. Такође, Скерлић је у својој
Историји српске књижевности рекао
много тога лепог о Поповићу, а једна од најважнијих реченица била би: „Он има
неколико крупних особина које га стављају над осталим књижевним критичарима
српским.“ (Скерлић 2006: 411)
На крају, ако се сагледају Скерлићеви засебни критичарски радови, може се
извести закључак да је највишом оценом оценио Поповићеву Антологију, а да су замерке само конструктивне природе.
Личност
и зналост Богдана Поповића позитивно ће оценити Иван В. Лалић који каже да је
Поповић био једини који је могао да сумира поезију читавог једног века српске
књижевности. Избор имена песника у Антологији
је изванредно сигуран; у оквирима које је Богдан Поповић себи поставио нема ни
једног сувишног песника. Ако су неки од њих данас скоро заборављени, то није
разлог да их дефинитивно отписујемо.“ (Лалић 1997: 248) Лалић такође сматра да
је Поповићева Антологија
непревазиђена и да је послужила као образац будућим антологичарима [4].
Требало је сачекати да прође још низ година да би своје антологије начинили
Зоран Мишић (1956) и Миодраг Павловић (1964) те да добијемо адекватна
антологичарска остварења. Након Лалићевог текста о Поповићевом остварењу
закључујемо да је Антологија добила
још један позитиван суд.
Јован
Деретић (2002) ће Антологију новије
српске лирике представити преко њене композиције, али ће обратити пражњу на
Поповићев феномен „странпутичари“. Овај феномен антологичар није објаснио, али
се претпоставља да је мислио на оне песнике који су одступали од књижевних
норми тога времена. Свакако је један од највећих „странпутичара“ за Поповића
Лаза Костић који дуго није могао да буде прихваћен у књижевности, а његова
најбоља песма „Santa Maria della Salute“ није уврштена у Антологију. Дакле, Деретић не изриче
свој став о Антологији и Богдану Поповићу
већ га до краја представља само као историчар књижевности те као проучавалац
књижевности остаје неутралан.
Милан
Кашанин такође ће говорити о личности Богдана Поповића у суперлативу и изложити
његов животни и професионални пут. Такође, скренуће пажњу на то да у његову Антологију није ушла ни једна нова
Дучићева песма иако је након првог издања Антологије
Дучић писао још тридесет година и то много боље песме него оне које је Поповић
одабрао. Није желео да мења своју Антологију
па су биле узалудне све молбе да обрати пажњу на поједине песнике који у Антологију нису ушли (В. П. Дис). „За
дивљење је човек који је толико сигуран у завршан облик свога рада“. (Кашанин
2004: 192) Све недостатке у раду Богдана Поповића које неће експлицитно истаћи,
Кашанин ће оправдати грешкама које су чинили многи европски критичари и
естетичари.
Поред
наведених аутора, и Црњански ће дати свој суд о Богдану Поповићу и Антологији новије српске лирике у есеју
под називом „Послератна књижевност“ и таксативно набрајати догађаје с почетка
ХХ века као и часописе важне за тај период. За собом оставља сведочанство да је
Поповићева Антологија утицала на
послератне писце и да је као таква доста читана и дискутована и ван Београда.
„Могу одмах рећи: ту Антологију
примали смо, тада, са поверењем, као и њен предговор.“ (Црњански 1999: 89)
Дискутабилно је то што Црњански говори о Антологији
јако позитивно. Овакав став авангардног ствараоца доста је чудан, мада,
Црњански у то време још увек није био у водама суматраизма па је Антологији приступио као и његови
савременици у другој деценији ХХ века. Да ли би Црњански исто мислио и говорио
да је Антологија настала након
Суматре? Овога се дотичемо јер је парадоксално да човек који говори о рушењу
Ракићевих трокута и четворокута има поверење у Поповићеву Антологију. Закључићемо да је Црњански променио из корена свој
литерарни укус у односу на онај из периода око 1911. године те ће му то бити
једино оправдање за његову „реч“ о Антологији.
Међутим, Милош Црњански ће у свом излагању више држати приче о Скерлићу и
његовом делању тако да његово даље излагање о Антологији новије српске лирике и њено тумачење изостаје.
Несвакидашње
тумачење и одговор на Поповићеву Антологију
дао је Станислав Винавер и то у виду пародије под насловом „Пантологија новије
српске пеленгирике“. Лексему „пантологија“ бисмо окарактерисали као
свеобухватност или нешто што је узето као целина (у овом случају је то
Поповићева Антологија [5]);
термин „пеленегирика“ могли бисмо протумачити као поезију која је опасна за
тадашње песнике јер је застарела. Наиме, Винавер ће дати предговор својој Пантологији налик на Поповићев и
поделиће га на четири поглавља. Овај предговор је написан на свега једној
страници, вероватно као супротност обимном Поповићевом предговору. Такође,
Винавер ће скренути пажњу на термин „уредник“ којим Поповић непрестано назива
самога себе и тиме ће му се подсмехнути. Даље, примећујемо да је овај предговор
настао „На Детињце 1919. године“ као пандан на Поповићев који на крају пише „О
Ускрсу 1911. године“. Само помињање Винаверово „На Детињце“ указује на забаву,
децу и хумор што је у потпуној супротности са великим хришћанским празником
Ускрсом. У предговору Пантологије
неће изостати ни исмевање Поповићевог начела па ће Винавер рећи да су главна
начела да песма мора бити написана, мора бити преписана и да мора бити
потписана. Винавер ће се у својим пародијама поиграти и са песницима те ће
исмејати њихов живот и књижевни рад кроз кратку биографију или, прецизније
речено, објашњење ко су заправо они па ће нпр. за Јована Јовановића Змаја рећи
следеће: „Дугогодишњи учитељ за глувонему децу. Отуда, у његовим песмама, једна
нарочита, мутава дечја психологија“. (Винавер 2012: 54) Песме које су написане
као сонети, у његовој Пантологији то
више неће бити, а поједине речи из песама биће измењене чиме ће се нарушити
њихова структура и смисао. Треба поменути још и то да је Винавер у Пантологију унео Владислава Петковића
Диса и тиме отклонио Поповићево огрешење о њега. Као што и сам Винавер каже,
Дису ће бити суђено и пресуђено да „није крив“ и то ће бити неки вид оправдања
за његово уношење у Пантологију.
Станислав
Винавер пронашао је начин да на врло оригиналан начин проговори о Антологији новије српске лирике Богдана
Поповића. Ова Пантологија представља
право ремек дело пародије у српској књижевности јер начин на који се Винавер
поиграо са Поповићем и књижевницима више неће бити поновљен од стране других
пародичара. О Пантологији и њеном
односу према Антологији врло лепо
излагање пружа текст Драгана Хамовића (2012).
Антологија новије српске лирике данас
Јован Делић (2012) ће на самом
почетку свог рада истаћи да Антологија
новије српске лирике живи и данас, после сто година, као једна од
најзначајнијих песничких и поетичких књига која је доживела свој зенит. У
прилог томе додаје и Лалићев исказ да је уз њу научио песничку азбуку па тиме
употпуњује своју уводну реч о овој Поповићевој творевини. Делић ће говорити
уопштено о Поповићевом професорском и издавачком раду, али ће посебно истаћи да
је Богдан Поповић „први увео антологију као вид вредновања у српску књижевност.
За њега је антологија била, с једне стране, његово уметничко дело, пажљиво бирано
и још пажљивије компоновано, а с друге стране, најозбиљнији књижевнокритички
чин.“ (Делић 2012: 12) Такође, Јован Делић се пита због чега у Антологију новије српске лирике није
ушао Стерија, али и Његош кога је Богдан Поповић јако ценио. Дакле, постоји
много отворених питања која се тичу Поповићевог дела али је неминовно да је Антологија прави пример аутентичног
књижевног дела.
Драган Хамовић (2012),
као и Делић, истиче значај Поповићеве Антологије
за данашње време. Наиме, он каже да је Антологија
новије српске лирике „канонизовала главну лирску традицијску линију, од
прекретне половине XIX века
до управо надолазећих песничких имена“. (Хамовић 2012: 43) Хамовић ће свој рад посветити
критичару по имену Богдан А. Поповић који је деценијама удаљен од Богдана
Поповића који је творац Антологије новије
српске лирике. Богдан А. Поповић створио је своју антологију која обухвата
период од 1951. до 1971. године, док је, случајност његовог имена и презимена,
тачније то подударање са именом и презименом Богдана Поповића искористио да би
остао запажен у књижевним круговима. Хамовић је мишљења да је Антологија Богдана Поповића и данас жива
и да представља канон добре поезије те да су каснији антологичари, свкако, у
Поповићу видели узор за стварање свог дела.
Закључак
Антологија новије српске лирике
Богдана Поповића ће и поред свих изложених њених тумачења остати прва српска
модерна антологија са јасно изложеним критеријумима и мерилима о којима се и
данас у науци о књижевности говори, а на које се наслањају новији антологичари.
Савршенство до којег је доспела српска књижевност епохе модерне било је у
интернационалним, европским релацијама савршенство недавне прошлости, а не
тадашњег тренутка. Наша књижевност, изишавши поново на међународну сцену, још
није била непосредни учесник у књижевним збивањима што су се одиграла на њој.
(Деретић 2002: 947)
Богдан Поповић је на прелазу деветнаестог у ХХ век
поставио основе модерној књижевној
теорији каква се, у много
већим културама од српске, појавила деценијама касније. Дефинисањем
аналитичке методе реда-по-ред,
Поповић је почетком
двадесетог века поставио
идеалан образац херменеутичког приступа
у српској науци
о књижевности јер
у спуштању аналитичког погледа на
саставне елементе књижевног дела никада није губио из вида
његову целину, те је својим
радовима остварио праву
меру између теоријске основе и
критичке анализе. Нажалост, српска наука о књижевности је, упутивши се другим путем, изгубила деценије не
искористивши могућности које су јој,
захваљујући теоријском доприносу Богдана
Поповића, биле отворене.
(Алексић 2013: 369)
Душан Ђорђевић
Литература
Примарна
литература:
1. Поповић,
Богдан, Антологија новије српске лирике,
Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.
Секундарна
литература:
1. Алексић,
Милан, Богдан Поповић и српска књижевност,
докторска дисертација, Филолошки факултет, Београд, 2013.
2. Винавер,
Станислав, Пантологије, Алајбегова слама,
Завод за уџбенике, Београд, 2012.
3. Витошевић,
Драгиша, Међуратна књижевност,
Зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2010.
4. Delić,
Jovan, Časopis Treći program, broj
153, Beograd, zima 2012.
5. Деретић,
Јован, Историја српске књижевности,
Треће, проширено издање, Просвета, Београд, 2002.
6. Деретић,
Јован, Поетика српске књижевности, „Филип
Вишњић“, Београд, 1997.
7. Јовановић,
Слободан, Сабрана дела, Богдан Поповић, Антологија новије српске
лирике, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000.
8. Кашанин,
Милан, Судбине и људи, Огледи о српским
писцима, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
9. Лалић,
В, Иван, О поезији, Критика и дело, О
поезији дванаест песника, Остали есеји и разговори, Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд, 1997.
10. Скерлић,
Јован, Историја нове српске књижевности,
Завод за уџбенике, Београд, 2006.
11. Скерлић,
Јован, Писци и књиге V, Просвета, Београд, 1964.
12. Ћосић,
Вукић, Ана, Старе и нове књижевне теме,
Институт за књижевност и уметност, Београд, 2007.
13. Hamović,
Dragan, Časopis Treći program, broj
153, Beograd, zima 2012.
14. Црњански,
Милош, Есеји и чланци I, Београдски
издавачко-графички завод, Београд,
1999.
[1] Условно речено.
[2] Богдан Поповић рођен је у Београду 1864. године. Пошто је завршио
студије на Великој школи у родном граду и на париском Филозофском факултету,
1893. године постао је професор Високе школе, да би са прерастањем Велике школе
у универзитет, 1905. године постао универзитетски професор. Предавао је
француски језик, општу историју, упоредну књижевност, теорију књижевности и
естетику. Током 1914. године постао је и редовни члан Српске академије наука и
уметности. Његов брат је академик Павле Поповић, а деда по мајци Стефан
Марковић. Поповић је покренуо стварање ПЕН клуба, Друштва за живе језике и
књижевност, Colllegium musicum, Друштва пријатеља Француске. У свом критичком
делу писао је релативно мало о српским књижевницима мада је сматран најбитнијим
књижевним критичарем поред Јована Скерлића. Његов однос према српској
књижевности највидљивији је у Антологији
новије српске ликрике.
[4] Предраг Палавестра ће 1955. године у својој Антологији послератне
српске поезије копирати Поповићев принцип композиције.
[5] Винавер је вероватно сматрао да је Поповић обухватио свакакве писце
те с тога користи овај израз да покаже Поповићеву свеобухватност.
Коментари
Постави коментар