Андрић о женама

Жене, ја не знам коме сте ви биле блага киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. Преко ваших белих телеса пени се бучно живот наш, зауставља се у вирове и пада стрмоглавце. Ту мудрост није лек, ни старост не помаже, и кад све умукне, ваш је глас још у билу крви моје. Због чега се мудрачеве очи муте и светачке усне бледе?

Жено, што не можемо да те јасно видимо, него си постала страшна визија и отров крви наше, па бежимо пред тобом, и док мислимо да си далеко, ти бдиш у нашим мислима, и док хоћемо да те у раду заборавимо - гле! - на свим нашим делима танке вијугају линије, трагови твојих невидљивих прста.

Шта значи таласава линија вашег тела? И та нема, бела, распевана лепота коју немирно ловимо као деца лептира, а она нам, наизменице, или задаје бол или се претвара у горчину?

Жене, у очима вашим сја уломак једног лепшег неба, које је сјало над срећнијим створовима но што смо ми, и за време неке страховите катаклизме прсло у парчад.