Пишем ти...

Већ неко време размишљам да напишем нешто и о теби. Рекао сам доста тога о многим људима, али је боље да своје мисли о теби ставим на папир. Знам да папир трпи све и да се мој текст о теби никада неће уништити.

Све је почело случајно и безазлено. Међутим, како је време пролазило, све се мењало. Променило се време, годишње доба, месец, а ускоро ће и година, али своја осећања и даље гајим дубоко у себи. Осећања према теби која су се попут пожара проширила и распламсала да је немогуће угасити их; пожар је предалеко отишао и превише захватио. Сећам се времена проведеним са тобом, заједничких тренутака и још много тога. И сад су ми наше слике пред очима... Не препознајем себе на њима. Те слике су превише лепе за садашње време, али и болне. На њима смо насмејани и мислим да смо тада умели да волимо, осећамо и маштамо. Није ми битно шта причају људи јер знам да су завидни и покварени. Само желим још један твој топли загрљај и руку у својој; то је била моја радост, срећа и сигурност. Желим да ти кажем да ми недостају и твоје речи, твоје очи, твоје рупице на образу, твоје кашњење... Недостаје ми све. Овај свет је превелики да бих се у њему снашао сам – без тебе. Сваки твој рођендан прослављам као свој и ни једно вече ми не може побећи, а да се не помолим за тебе. Молим Господа да те и сутра пробуди и пошаље у моме правцу да те само бар накратко видим, украдем један твој поглед и да осетим твоју близину. Волео бих да могу снимити своје снове па да их касније пуштам увек кад се осетим усамљено. Око мене су срећни људи јер имају по неког ко им је битан, али после тебе, део мене је нестао; ишчезао је негде, испарио, нестао у васиону, у космос. Желим да побегнем од стварности и вратим се у прошлост јер будућност у којој нема тебе ја не желим. Плашим се да ти напишем дуго писмо... Бојим се да га нећу завршити... Можда ће ме сломити сећања и срце ће ми пући. Сећам се места на коме смо седели, пића која смо пили, памтим оно пало дрво на самом улазу и густе крошње борова и јела око њега, а изнад којих смо гледали грандиозан ватромет на небу сачињен од само најсјајнијих звезда. Баш ми недостаје! Не знам како је теби иако бих желео да знам, али не сматрам да је то више битно. Желим да прочиташ ово и о свему размислиш.

Ако се деси да ти писмо не стигне, не брини се, писаћу ја опет. Али ако га поцепаш или запалиш знај да се моја љубав проширила свуда око тебе. Бар сам утеху пронашао у овоме и на овом папиру, а нада ми не умире; живим за дан у коме ћеш ово прочитати па макар... Макар... Не знам више ни сам шта „макар...“. Сутра ће на вестима јавити да је изгорео свет. Знај да сам пожар подметнуо ја, а разлог за то си ти. И, као што видиш, моја љубав је неуништива – нису успели да је угасе. И за крај, још нешто – ЧУВАЈ СЕ! МОЛИМ ТЕ...