Успавана лепотица, Д. Ђорђевић (трећи део)

Ружа је лепа, али пази на трн

Изашавши из куће упутио сам се низ стрму путању која је водила до парка. Седео сам дуго и размишљао о малочас видетом призору. Плашила ме је сама помисао на то да будем у њеној кожи, сам, без игде икога. Међутим, као да ме тог тренутка огрејало сунце; десило се нешто што сам мислио да никада више нећу видети, бар када је у питању она. На улазу у парк појавила се плавоока богиња. Мислио сам да ме прати, да је ушла за мном... Али, узалуд! Ишла је са неким мени непознатим човеком. Држали су се за руке и смејали. Опет ме је обузео сутон разних мисли док ми је у ушима одзвањао њихов смех. Никада пре га нисам чуо, звучао је пригушен, али на неки посебан начин – лепо. Можда је био пригушен због ненавикнутости тог краја на смех, а можда и због тога што се она није смејала из срца. Следеће питање у мојој глави било је – Ко је он? Коме је она дозволила да се нађе у њеној близини, држи је за белу руку, а вероватно јој и шапће у ухо неке гадости и просипа лажи које би је опчиниле. Није ми се свидео тај човек; зрачио је неком негативном енергијом, а у мени је распламсао још већу ватру забрињености за чудну богињу. Видим их! Иду у мом правцу, а како је то била једина клупа у парку, померио сам се са ње и уступио место младом, реш печеном пару.

Можда је он онај за ким је она плакала и још од самог почетка гледала кроз прозор и узалуд га чекала. Уствари, не! Он је можда неки случајни пролазник којег је срела, зграбила за руку и завела мислећи да ће тако заборавити на некога ко је био поред ње у прошлости. Мисли да ће јој он пружити све оно што јој фали. Видећемо да ли је он ње вредан...

Причали су, а недуго затим отишли су истим оним путем којим су насмејани дошли. Она је ушла у кућу и сва срећна и пуна себе заспала. Неколико пута се благо и нечујно насмешила у сну; сигурно је сањала њега. Када је освануо нови дан, осванула је и она, али сада са новим изразом лица; лица на коме се могла видети неизмерна радост и безгранична срећа. Попивши свој врући напитак она се обукла и кренула из куће. Срела се са њим... Опет су се држали за руке и дуго шетали. Из позадине нисам успео да чујем њихов разговор, али по изразима лица рекао бих да је било речи о нечему лепом и занимљивом. Чини се као да је читав свет њен. Често би се савила и пипала мртву траву и испуцалу земљу, дирала би гране џиновског дрвећа које се гранало на све стране и правило хладовину; онакву у каквој се налази моја и њена клупа у парку. Једноставно, богиња је волела свој нови живот. Сваки наредни дан био је исти...

Коначно има живот какав заслужује! Срећна је са њим, воли га, живот би дала за њега! Иако ми се, као што рекох, тај човек није допадао, морам се помирити са њеним избором, помислих.

Сваки наредни сусрет са њим би обележила њена непрекидна прича о нечему. Стално му је говорила нешто, али као да се бојала да каже све. Као да је остала недоречена. Али, мислио сам да ће му то „нешто“ рећи касније, имају времена; па живот је пред њима! Свет је богатији за једну нову љубав... Иако сам само површно мислио како јој више нисам потребан јер она сада има неког поред себе, неког кога воли и ко је ваљда воли, ипак сам одлучио да још мало останем у њеној близини. Моја интуиција ме није преварила... Био сам у праву... Већ шестог дана после њене „недоречености“ десило се нешто што је на њу деловало лоше. Између њих је избио неки неспоразум, нека несугласица због које ће се, рекох себи, догодити нешто страшно. Све се то десило због притиска околине и свих оних који су их окруживали сваког божјег дана. Па... Да ли сам ја томе допринео? Мислим да не...

Према мојим сазнањима, становници тог уклетог дела света су из љубоморе према богињи, њеној срећи и дуго чеканом сну, говорили неке неистине о њој. Морали су да умешају своје прсте, проклетници!

Из његових уста извирале су речи које су остале у мојим ушима. Рекао јој је много тога... Она се на неки начин правдала, а све због заслепљености њиме и жељом да га не изгуби. Он је не слуша; одлази без и једне речи више... Она остаје очајна, љута и сломљена од бола у грудима, срцу, души. Није могла да поднесе ту ситуацију да је дошло до прве, а можда и последње свађе међу њима, после свега. По њеној подсвести врзмала се мисао да ће се већ сутра видети са њим и помирити јер је силно желела да све буде као пре. Немоћна је да задржи своје очи будне. Отишла је из парка кући, а затим право у своју собу. Стајала је крај прозора неколико минута и уплакана се бацила у кревет и као мртва, заспала. Већ је прошла ноћ, а лепотица још увек спава...