Скерлићево писмо оцу

Париз, 29. XI 1900.

Драги оче,

          У прилогу ти шаљем признаницу од 100 динара. Отиди одмах у гимназију (1900. године Скерлић се водио у београдским гимназијама као професор-приправник и тражених 100 динара су били његова плата) и гледај да је наплатиш. Ако директор не би имао новца, нађи ма како 100 динара и шаљи ми одмах. После то намири са тим новцем из гимназије.

          Ја сам се грдно запетљао. Оно што ми стигне то је за плаћање старих дугова, и онда се поново задужујем.

          А трошим што је могуће мање. За стан 45, огрев и осветљење 15-20 (то је овде страшно скупо), 6-7 за веш. Можеш мислити шта ми остаје за храну и остале трошкове. Ложим само када је велика хладноћа, и то само када ми се прсти мрзну. Вечеравам редовно код куће, и то за грош салфалада, 10 пара леба и чаја! Као што видиш ни мало се не галантирам, и живим како никада нисам горе. У позоришту сам био свега један пут, и најпотребније књиге не могу да купим.

          Све ти ово наводим да не би мислио да ја овде расипам. Стегао сам се и штедим од уста, па опет не могу са 150 динара месечно. Но, тако ће бити свега још месец и по. Ономад сам послао молбу и писмо министру (ти немој ништа предузимати). Ако не бих добио повишицу, враћам се у Лозану. До Нове године моћи ћу проћи. Имам да примим 200 (новембар и децембар) из гимназије; надам се хонорару из Летописа. Шта је учинио Павле са Пером Петровићем из Просветнога гласника; нека види шта је и нека ми јави. Дакле, ипак ћу моћи да прођем.

         Ти се немој ништа узнемиравати. Ако ту нису паре, ту је младост, и моћи ћу издржати још месец и по. Само ово је главно: чим примиш ово писмо, истог дана, неодложно, шаљи ми 100 динара, јер иначе зло.

          О овом ником немој причати и жалити се.

       Што ми ниси послао меницу на потпис? Треба још само да се протестује. Ако је ниси послао, шаљи ми је одмах.

          Примите сви срдачан поздрав од вашега

Јове