Пушкинове стиховане бајке: Бајка о рибару и рибици (анализа)

Пушкинова Бајка о рибару и рибици, настала под утицајем руског народа, помоћу виртуозних стихова великог песника, добила је своје високоуметничко рухо. Знајући дефиницију бајке као посебног облика стварања који може бити народна или уметничка творевина и која поседује елементе фантастике (укључујући чаролију, фантастична бића, устаљене обрасце итд.), све ово треба очекивати и у овој бајци. Заправо, реч је о бајци у стиху која се осим по форми писања и тематско-мотивским елементима не разликује много од прозног облика. Пушкин је стварао у доба роматизма, онда када је доминанацију над прозном формом преузела стихована. Иако популарније од бајки у стиху, бајке у прози нису ни мало ,,узвишеније". У овом случају, треба се осврнути на мишљење људи који кажу да се песмом, тј. стиховима, много лакше допире до људског ума, срца; до људске душе. То је и сам Пушкин знао те је писао на начин који је само он умео, а стилом који треба треба обнављати као лек од свирепости која је данас присутна у читавом свету јер нас управо овај стил спашава, као што је спашавао и руски народ у време тираније и варварства. (Секулић 2002:257) Бајка о рибару и рибици постоји и у народној варијанти, али је мало другачија од Пушкинове, уметничке. И онда, као и данас, ауторска књижевност се заснова, тачније користи елементе народне књижевности или само пак модификује одређена дела народне књижевности и од њих прави уметничка. Пушкин, створивши ово дело које је дубоко повезано са народом и народном књижевношћу, баца, не златан, него генијалан мост народне и уметничке поезије, стихује народне скаске о Цару Салтану, о Златном петлу па и о Рибару и рибици. Подиже Пушкин благо језика из прашине, и би добар народу као Бог. (Секулић 2002:227) Анализирајући Бајку о рибару и рибици, увидећемо много тога чији се корени налазе у далекој народној књижевности па тек након тога треба изнети праве и достојне чињенице о Пушкиновом стилу, темама и његовом лику.

У Бајци о рибару и рибици, сусрећемо се са оригиналним елементима бајке. Већ на самом почетку, сусрећемо се са првим елементом:

,,У далекој

земљи некој,

иза брдâ, иза гôрâ

                                на обали сињег мора..." (Пушкин 1998:8)

Реч је о општој уводној формули бајке. Ова формула, типична великом броју бајки, премешта читаоца из реалног простора у неки далеки, имагинарни и нестварни свет. При коришћењу ове формуле (али и других устаљених израза у бајкама) није важно познавање тачног места, односно именовање простора о коме се пише. Међутим, бајке често почињу и формулама сличним следећој формули:

,,Иза седам брда,

иза седам мора,

иза седам планина,

иза седам гора..."

Или пак на следећи начин: "Некада давно, у земљи далекој...".

Дакле, бајка почиње негде далеко од нас, од стварног света па су самим тим и радње које се приказују у бајкама далеко од нас у смислу нашег, тј. дечијег поимања стварности и реалности наведених догађаја. Када говоримо о деци и књижевности за децу, њима апсолутно није важан простор дешавања радњи у књижевним делима која су за њихов узраст предвиђена. Деца су окренута ликовима и радњи у делу из којег уз помоћ старијих (али понекад и сама) долазе до дидактике, у овом случају бајке. Такође, из последње поменуте формуле можемо приметити да бајка поред тога што не познаје простор, она не познаје ни време дешавања радње. Оно је неважно деци која бајку читају. Довољно је знати да се то догодило "давно" чиме се развија дечја машта којом она замишљају своје јунаке у давном времену, на далеком простору, у другачијем амбијенту него њиховом како делају и боре се против злих вештица, маћехи, аждаја итд.

Наредни елемент бајке проналазимо у следећим стиховима:

,,Једно јутро (беше тмурно)

деда мрежу узе журно.

Баби рече: - Ручак кувај,

кућу чувај,

                                    а ја одох по свој чамац." (Пушкин 1998:8)

У овим стиховима наилазимо на елемент, тј. функцију удаљавања (Проп, 1982:34). [1] Функција удаљавања јунака са почетног, примарног простора покреће радњу бајке и наговештава да ће се догодити нешто што ће довести до кулминације саме радње, али и до кључног мотива дела. Сазнање да деда одлази у риболов да би обезбедио ручак, добра је и сасвим реална мотивација за његово просторно удаљавање од куће и даљи след догађаја.

Познавајући карактеристике бајке, треба поменути животиње као човекове, условно речено, помагаче у бајци. И у овој Пушкиновој бајци, појављује се животиња која ће касније постати дедин помагач, али и чији ће поступак на самоме крају носити дидактику ове бајке. Реч је озлатној рибици. Сусрет јунака и рибице, карактерише се као иницијација [2], а њено конкретно место у бајци, представљено је на следећи начин:

,,У мрежу му риба паде.

Необична риба нека,

гледа у њу с чудом дêка.

Велика је пола хвата,

                             а сјаји се кô од злата." (Пушкин 1998:9)

Аутори данашњих бајки свесни су тога да је немогуће раскинути спону између човека и природе (Обрадовић 2005:105) па у своја дела непрестано уводе мотиве природе, животиње, језера, мора итд.Према многим предањима, златна рибица ће човеку испунити три жеље уколико је он врати у воду, али у овој бајци ће то бити другачије конструисано. Рибица ће деди рећи да му може испунити једну жељу што је одступање од класичног обрасца броја три [3] који је у бајкама доминантан. Међутим, ово одступање није нешто што ће нарушити структуру бајке, односно њен даљи ток. Златна рибица је уведена у ову бајку као интернационални мотив.

Још један пример одступања од основних карактеристика бајке јесте приказивање дединих особина, тј. имплицитно приказаног осећања које је код деде изазвала рибица у стиховима:

,,Сад се деда смилостиви,

пусти рибу нека живи,

                              али жељу он не рече." (Пушкин 1998:9)

Јунаке у бајкама не карактеришу осећања. Одсуство осећања у бајкама, Макс Лити је окарактерисао као недостатак дубинске перспективе. Међутим, деда је у овој бајци био "самилостив" и пустио је рибицу, а није рекао ни своју жељу. Пушкин већ на овом примеру инплицитно показује дедину скромност и добродушност што ће се касније показати као контраст особина његове супруге. Он није затражио ништа и поред тога што на самом почетку бајке сазнајемо да живи у старој, трошној и бедној колиби. Дакле, деда је оличење доброг човека, идеалног јунака и носилац је добрих особина.

С обзиром на то да су бајке фантастични прозни жанр, ни у овој бајци фантазија, односно чудо није изостало. На експлицитан начин, писац каже да се поред чуда што је рибица била златна, догодило још веће чудо:

,,Да би чудо било веће,

                               риба људским гласом рече..." (Пушкин 1998:9)

Чуда се налазе у основи свих бајки. Уз помоћ чуда, чаробних средстава и помоћника, јунак успева да победи непријатеља и да из борбе изађе као победник. Чуда сусрећемо и у другим прозним и поетским жанровима што је показатељ његове погодности и прилагодљивости у уметању и сачињавању многих других књижевних облика. Већи део књижевности за децу, сачињен је управо из чуда јер је чудо нешто што деца воле, памте и, на неки свој начин, очекују у реалности. Деца су читаоци који не могу лако побећи из света фикције јер њих сваки вид фантастике привлачи и због ње су заинтересована за читање бајки које су пуне фантастике, фантастичних бића, догађаја итд.

Бајка познаје и опозоције дана и ноћи па те опозиције има и код Пушкина:

,,Сунце зађе, већ се смрачи

и небо се наоблачи,

али рибе нигде нема

и деда се кући спрема."

У бајкама се долазак вечери, односно ноћи тумачи као наговештај страшних и чудних ствари. То је тзв. хтонско време, време појављивања натприродних бића и демона. У бајци Рибар и рибица, није се појавио демон и није се догодило ништа страшно, али је свакако појава златне рибице појава натприродног бића. Дакле, ова карактеристика бајке је знатно блаже приказана него што то кодекс бајке предвиђа, а којег се већина бајки придржава.

Рибица ће се појавити поново, у ноћи, онда када се деда врати да је тражи не би ли му испунила жељу коју је његова супруга пожелела, а то заправо потврђује чињеницу да се натприродна бића појављују само у тачно одређено време:

,,И у тмини црној, густој,

на обали морској пустој,

у пучине бескрај гледа

                              и позива рибу деда." (Пушкин 1998:10)

Затим, аутор експлицитно приказује рибицу као помагача јунаку. Према Пропу, помоћници у бајкама поседују свој делокруг - делокруг помоћника (1982:86):

,,Ој, рибице, где си да си,

                              дођи сада, мене спаси." (Пушкин 1998:10)

Рибица ће то и учинити, "спасиће" деду тако што ће испунити бабину прву жељу (дарова јој ново корито) и тиме испунити функцију помоћника. Сходно томе да је реч о бајци за децу нижег узраста, рибица дарује јунаку дарује неке опште материјалне ствари док се у бајкама за мало старију децу сусрећу помоћници који дарују чаробна средства. Међутим, стварање и тих "обичних" ствари у овој бајци подводимо под чудо јер је то у стварности немогуће. Чудо је представљено на тај начин да буде прилагођено деци нижег узраста.

Ваља напоменути и број три који се сусреће пред сам крај бајке, а који доводи до кулминације догађаја. Сусрећемо га онда када баба тражи од рибице да постане владар мора коме ће рибица служити јер јој није била задовољна царевањем у својој кући које је трајало два дана:

,,Два дана јој царство траја,

а већ неће царство ово,

тражи, вели, царство ново.

На дну мора хоће сада

                              безумница да завлада." (Пушкин 1998:15)

Након ове жеље, нестало је све што је рибица до тада створила. Бабине жеље су биле превелике и прешле су границе моралности и потреба човека. Дакле, чак се и у бајци може прећи граница дозвољеног после чега долази до поновног враћања ситуације "на старо", односно, на крају све бива онако како је било и на почетку. Међутим, поред тога што је баба овога пута затражила превише, ови стихови садрже и експлицитно приказан дедин коментар на њене поступке, односно пишчев коментар на овакве људе - безумница. Као што није могуће некоме остварити превелике жеље, тако није могуће да човек "завлада" природом, морем и животињским светом. Сваки свет, па макар то био имагинарни, има своје границе и актере који припадају само њему и било какав вид преласка из једног света у други руши структуру тог другог света те из тог разлога није ни могућ.

Сам писац ће у последњим стиховима бајке дати свој коментар који може послужити деци као поука овог дела:

,,Нескромне су жеље биле,

                             па се нису испуниле." (Пушкин 1998:16)

Пушкин веома сажето износи своје мишљење о томе што се у бајци догодило и на веома занимљив начин изводи закључак бабиних поступака који може бити актуелан у свим временима и свим епохама. Када говоримо о сажетости, она се односи на Пушкинов стил градације, благости и племенитости. Тај стил се може осликати сликом малог чуна који бура не може преврнути и који не може пропасти. Пушкин је створио једноставни стил; мисао је кратка и довршена, без цепања. Нема користи од мисли и орнамената који се гуше и праве мрак. Дакле, поставио је темеље уметности писања у модерној руској књижевности. (Секулић 2002:256) С обзиром на то, Бајка о рибару и рибици свакако има дидактичку функцију која је и најбитнија, а за којом следи и естетска функција. Људи одувек желе нешто више од онога што имају, то је човеку у крви; датира још од настанка света, онда када Адаму и Еви није било довољно све оно што се око њих у Рају налазило па су желели и онај један плод са забрањеног дрвета. Ваљало би мало боље размислити о последњим стиховима бајке и, уколико је потребно, "превести" их деци на њима разумљив начин јер ће им свакако бити од користи у одрастању и даљем животу. Човеку је људски опростити, чак и похлепу, али се од човека очекује да буде скроман у својим жељама које су далеко од нужне потребе. Деда, рибица и баба су по бројности у великој мањини од броја ликова нпр. у роману, али су сасвим довољни да на одличан, јасан и прихватљив начин одиграју једну едукативну представу на позорници дечје маште; позорници која се налази дубоко у самом детету, у његовој глави, у мозгу, у исконски чистом срцу и осећањима. Целокупна књижевност за децу је једна грандиозна позорница на којој се непрестано смењују разни јунаци и јунакиње које деца слепо следе те с тога ти јунаци морају бити позитивни, паметни, скромни, али и храбри у савладавању неких битних препрека. То је позорница која је надживела време и људски век. (Обрадовић 2005:104) Сходно томе, требали бисмо сви ми мало чешће куповати карте за те представе које гледају деца на њиховим позорницама и крилима маште јер је дете радост човека; радост уз коју он стари и од које може много тога да научи, само уколико се мало дубље позабави светом фикције у коме је дете господар јер је то једини свет у коме је дозвољен прелаз из људског света, а да не буде нарушен његов склад. Детету је то дозвољено јер је оно безгрешно и не може наудити и "покварити" лепе ствари света чаролије. Због тога је дете несметано господар тога света који сија као најсјајнија звезда пуна нежности, љубави и чаролије јер су управо деца украс света у којем та звезда и сија. Уколико се осврнемо на Пушкинов рад, како за децу, тако и за одрасле, морамо знати да су све Пушкинове теме варијације на многострукост, неуништивост и необухватну величину живота. (Стојнић 1972:60) Уз то, ваља рећи да се на граници лепог и ружног често налазе најоригиналнији облици и изрази, почевши од предмета архитектуре па до лика човечјег. Оригиналност, која је увек врста лепоте, није у првом реду питање лепоте, него, особите равнотеже између опрека и сразмери, материје, стила. Оригиналност је питање једног новог осећања. Дакле, Пушкинов лик је на граници лепог и ружног; оригиналан је. (Секулић 2002:251) Уколико кренемо са даљом анализом Пушкина и његовог лика, лика који је био и остао превелики да стане на било коју страницу, било чијег истраживања, морамо још истаћи то колико је важно примити Пушкинов стил и начин живљења у свету. Та свирепост живота без "звезде водиље", фатална је и неизбежна у делима Достојевског, писца који није довољно примио Пушкинову стилску моћ осим у кајањима која су вукла у лудило. (Секулић 2002:257)

С обзиром да бајке читају превасходно деца, ваљало би поменути мишљење Руже Леринц која о деци и бајкама за децу каже следеће: ,,Лишити дете бајке значило би немати довољно схватања за особине његовог унутрашњег живота. Док у њему живи онај снажни илузионизам, оно има тежњу да га задовољава." (Леринц 1937:41)

 Тумачење фуснота:

[1] Проп у својој Морфологији бајке за функцију удаљавања јунака, односно његов одлазак у риболов (као што је то сучај у овој бајци) заодредницу узима број 108.

[2] Иницијација представља сусрет човека са фантастичним бићем.

[3] Поред броја три у бајкама се могу наћи бројеви један, седам и девет.

Литература:

1. Леринц, Ружа, Машта малог детета (прилог дечјој психологији и педагогији), Београд, 1937.

2. Обрадовић, Славољуб, Књижевност за децу I, Виша школа за образовање васпитача, Алексинац, 2005.

3. Пушкин, Сергејевич, Александар, Бајке, ИТП "Змај", Нови Сад, 1997.

4.Секулић, Исидора, Светска књижевност, Нови Сад, 2002.

5. Стојнић, Мила, Руски писци XIX и XX вијека, Завод за издавање уџбеника, Сарајево, 1972.