Световни елементи у првој дубровачкој световној драми ,,Радмио и Љубмир" Џора Држића

Дело ,,Радмио и Љубмир" Џора Држића, представља пастирску дијалошку еклогу [1] која је вероватно извођена као пирна драма [2]. Ова драма је прва световна драма у дубровачкој књижевности, дакле, нема црквених мотива као у средњем веку. Пронађена је у оквиру Даблинског рукописа 1963. године, а написана је вероватно крајем XV века према предлошку пасторале Балтасареа Таконеа. Овим проналаском, дошло је до промена у историји књижевности јер се раније сматрало да је творац прве световне драме Мавро Ветрановић. Драма ,,Радмио и Љубмир" је претходница Тасовој ,,Аминди" која је настала неколико десетина година касније, као и Држићеве ,,Тирене", али и многих других важних дела. Сачињена је од дијалога пастира, Радмила и Љубмира и не постоји много радње, али ни драматике ни оштрог сукоба. Поменута имена, касније су постала образац за имена у пастирским драмама, а настала су према италијанским. У првом плану је љубав те су и имена пуна нежности.

Сиже драме је следећи: Радмио прекорева Љубмира што је оставио стадо и сишао у град: ,,Мој драги Љубмире, што туј меу кнезови?". Љубмир му одговара тако што му описује оно што му се догодило - отишао је да утоли жеђ на кладенцу [3] где се појављује вила (заветована богињи Дијани на чедност) у коју се он заљубљује. Радмио је рационалан и покушава да Љубмира одврати од ње на тај начин што слика лепоте сеоског живота, али му Љубмир, који представља пастира који верује у свемоћ љубави, узвраћа репликом да је пролеће кратко и пролазно док су виле вечно лепе. Затим ће Радмио поменути старог стрица, бабу дојиљу итд. Међутим, Љубмир не жели да се сложи са Радмиловим причама о животу на селу и да се врати у село, већ одлучује да остане ту где јесте и да воли вилу. Еклога се завршава тако што Љубмир благосиља свога друга, који одлази од њега својим послом и окреће се реалности и свакодневици. Један значајан моменат реалности ове последње дијалошке реплике јесте помињање крсне славе, Ђурђевдана, који је, заправо, крсна слава Џора Држића. Након тога, Љубмир моли Радмила да поздрави његове укућане и опрашта се са њим.

Након читања овом еклоге, не можемо направити поделу, односно одредити врсту пастира (убоги и узмножни) које сусрећемо, а која ће доћи касније јер је овде реч тек о почецима дубровачке световне драме. Такође, у делу наилазимо на супротстављеност пастирског света градским лепотама (антагонизам села и града), што ће касније бити чест мотив у дубровачкој, италијанској и француској књижевности тога доба.

Даље, треба издвојити и неке световне елементе из драме, а који су веома лепо и на вешт начин укључени у дело, нпр.:

Радмиов помен села и Дубровника:

,,Мој драги Љубмире, што туј меу кнезови? [4]"

Из ових стихова који се налазе на самом почетку драме, јасно увиђамо опозицију села и града; слика се измешта из пасторале у град. Радмио директно пита Љубмира шта га је навело да дође из села у Дубровник, притом индиректно излажући свој негативан став о граду и градском животу. Дубровчани су имали посебан однос према придошлицама у граду и на најразличитије начине су им се ругали (пр. "Новела од Станца", М. Држић). Ова опозиција представља световни елемент из тог разлога што и дан данас постоји нека недефинисана разлика између људи са села и људи из града, али и баријера у њиховим односима, тако да је ово нешто што се провлачи током читаве историје. Љубмиру свакако није било место "меу кнезови" јер је у потпуности јасна тадашња сила дубровачких кнезова, односно дубровачке републике која је наспрам једног човека изгледала као читаво небо над човеком.

Ова еклога је била замишљена да буде изведена на отвореном простору, на коме су се представе изводиле, што се разазнаје из имплицитне дидаскалије у првом стиху дијалога "меу кнезови" (први редови у гледалишту припадали су племићима, од којих су се бирали кнезови). Све је у драми смишљено са циљем да потврди девизу о свемоћи љубави. [5] Ово представља друго тумачење синтагме "меу кнезови".

Радмиово казивање о томе шта се дешава док Љубмира нема у селу:

,, ...A овце тве тире по горах вукови!

Ке т' бјеху најдраже, гину т', ја т' свједочу,

тач пусто без страже млијеко и пси лочу. [6]"

Већ на почетку, Радмио жели да одврати Љубмира од љубави према вили и животу у граду те му говори оно што се дешава у селу док је он заслепљен вилом. Љубмир је напустио своје газдинство, његове овце јуре вукови, а млеко нико не чува те га лочу пси. Овде треба приметити уплив народне књижевности у дело које се огледа у пословици: ,,Пусто млијеко и пси лочу". Млеко може бити и главни покретач радње јер је Љубмир кренуо до кладенца по воду (онда када је видео да нема млека и да ,,гута хлеб на суво") и тамо срео вилу. Дакле, приказан је још један утицај народне књижевности. Рационалном пастиру, најважније су његове овце док је онај заслепљени пастир окренут другачијем животу за који није предодређен. Оставио је све за собом и упустио се у живот града у коме се неће снаћи, а то ће му Радмио и напоменути када говори о женама у Дубровнику:

,,А овди немо' мнит да ћ' ику ствар прудит,

што веће будеш цркнит, хуђе ће т' наудит.

Свака сих госпоја охолих је дила

и лисих нер твоја горштица тај вила.

Нут како све тобом смијехом се шпотају

и хвале меу собом туј ер те скончају! [7]"

Поред тога што Радмио каже Љубмиру да су жене зле и да ће га преварити и исмејати, каже му и да неће имати користи животом у граду и да га нико неће поштовати онако како га поштују у селу где он и припада. Не може човек против свог порекла, места где се родио и где припада, једноставније речено, не може се побећи од себе и своје свакодневнице као што је то Љубмир желео. Дакле, Радмио све више показује своју сталоженост и рационалност наводећи на све могуће начине Љубмира да се врати у село, да пође са њим и да заједно оду тамо где је најлепше пролеће и где ће наставити свој пастирски живот. Слике пролећа су дате са много детаља и представљају још један неуспешан Радмилов покушај да "освести" Љубмира:

,,Са мном се јур врати на драго пролетје,

ох, липо т сад цафти разлико све цвитје!

Из земље све ниче, и биља крипосна

цвијетком се сад диче тер збора к их позна.

(...) Лиском се одива све дубје и воће

под кијем си сјен бива кад трудан ки дође.

Поље се зелено одасвуд укреси

тер цвитје црвено и бијело замијеси.

Љубица и ружа, ох, љубко т мирише

да срце и душа од сласти уздише. [8]"

Радмио је на веома леп, али и тачан начин представио аркадију[9], притом помињући основне петраркистичке мотиве (љубица и ружа), али и пасторалне мотиве (пролетје, цвитје, поље зелено итд.). Поред мотива мртве природе, Радмио ће поменути и птице које су такође важне за осликавање пасторалног амбијента и лепоте села:

,,(...) А птице све дробне, одасвуд лијетају,

меу собом пособне љувено спијевају. [10]"

Уз слику пролећа на селу, Радмио је напоменуо да:

,,Туј сурле, туј дипли хитро им узсвире,

а бубањ најлипи уза ње удире.

А оне т' без вари у пјеснијех дан трају

и танцем с овчари под убрус играју. [11]"

Наилазимо на још један уплив народне књижевности у помену народних инструмената и народне игре. Ни мало није случајно што баш Радмио изговара оне делове у еклоги које повезујемо са народном књижевношћу, с обзиром на то да је он прави човек са села где је веома велика повезаност са народном традицијом. Љубмирово негодовање лепоте пролећа и поменутих народних елемената наводи нас на мишљење да је он брзо заборавио одакле потиче и где припада, а ако је веровати народној пословици "Тешко оном ко из опанки у ципеле брзо пређе", Љубмиру се не смеши ни мало лепа будућност у граду. Љубмир негира лепоте пролећа на селу говорећи да пролеће пролази брзо, а да су виле вечно лепе, што је у еклоги приказано на следећи начин:

,,Не хвалим пролитја ни корис овчара,

ни липос од цвитја, ни ваших игара.

Кратка је тај сладос, све часом тој мине,

лијетна је сва радос до зимње године,

јере се дан скрати а сјевер зли дуне

све лисје омлати и цвијетја отруне. [12]"

Амбијент природе који је, као у песмама "на народну", био оквир за многе варијације доживљаја неузвраћене љубави, укључивао је и велики број поређења са појавама у природи са биљним и животињским светом који је носио симболику и књишке и усмене традиције. [13] Са овим Љубмировим одговором, добијамо један контраст пролећа и зиме, оног доба када све цвета и оног када је све мртво. Кроз наведене слике села у пролеће и села у зиму, приказан је и живот реалног пастира који у томе ужива и оног који се удаљио од тога, који пати због љубави те су му слике зиме ближе. Требало би ово посматрати као њихов унутрашњи, односно психолошки портрет. На сваку Радмилову реч, Љубмир има одговор који оповргава све оно што Радмио каже; одговор који га удаљава од рационалног пастира тога времена.

На крају ће Љубмир благосиљати Радмила и рећи ће му да поздрави људе из села:

,,(...) Жива ти тва мајка...

(...) Поздрав ми још стрица и да му од мене

тридесет овчица тим да ме спомене.

(...) Стару ми бабуру походи на кући

и тву јој губуру дај да се саврући,

и ш њоме остави још вепра Бакоја,

да се о њем забави мила бабка моја. [14]"

Овим се еклога уводи у закључак где ће Љубмир још рећи:

,,Приклон' се к мени сад, љубко се ручимо,

зач не знам игдар кад веће се видимо. [15]"

Иако је Радмио покушао више пута да врати Љубмира у његову стварност, није успео. Љубмир је остао да пати за вилом која се чак није ни појавила. На крају се иапк сетио њему блиских људи и на леп начин се опростио од пријатеља, али ће увек остати симбол љубавне заслепљености и неко ко није успео да се одупре градском животу; животу пуном неприлика, подсмеха од стране виших слојева друштва, охолих дама и апсолутистичких владара. Сви овде наведени световни елементи су и данас присутни у људском животу и с правом су сачинили ово дело Џора Држића.

Након изложених чињеница, може се закључити да је ова еклога, иако далеко мање развијена од пасторале, веома успешна и интересантна. Држић је уз помоћ само два лика и чистог дијалога успео да изложи много ствари о Дубровнику, животу људи тога времена, заљубљеност која прелази у отуђеност, наспрам које стоји здраво и рационално размишљање итд. Овом световном драмом, Џоре Држић се сматра зачетником модерне драме. Такође, Држић је успео да на самом почетку писања световних драма у дубровачкој књижевности искаже много тога и прикаже време и живот на што веродостојнији и оригиналнији начин за разлику од оних који ће стварати након њега. Може се чак рећи да је ова Држићева еклога много успешнија у смислу приближавања читаоцима и дочаравања две различите стране живота, него што је то "Тирена" Марина Држића која је знатно дужа, са много више радњи и драмских заплета, али недовољно добра за право схватање личности пастира и њиховог идиличног живота у својој аркадији из које долазе због неких, за њих нереалних циљева (нпр. Љубмир). Џоре Држић је писац који се прославио својом иновативношћу у књижевности дубровника, а та иновација је управо ова прва световна драма, док су његови узори били далеко од Дубровника у коме је касније он постао многима узор. Најзад, еклога ,,Радмио и Љубмир" с правом представља темељ многих дела која ће настати након ње и чији ће се мотиви (однос села и града, чежња за љубављу, пастири, итд.) налазити у многим каснијим делима. Чак ћемо критику упућену на рачун Дубровкиња која је у овој еклоги присутна пронаћи касније код Мавра Ветрановића у познатој Ремети, а неке световне елементе у делу ,,Просветилиште Абрамово" те се може рећи да је Џоре ,,први међу првима".

Џоре Држић је остао заједно са Шишком Менчетићем симбол дубровачке лирике током читавога века. [16] За крај се треба осврнути на следеће Петровићево мишљење о Џору Држићу: ,,Имамо очевидно посла с пјесником широких видика и интереса, с пјесником европским у најбољем смислу те ријечи." [17]

 Тумачење фуснота:

[1] Еклога је пастирска песма, једночинка, која пева о складу пастирског живота, приказана најчешће у дијалогу.

[2] Пирне драме су се изводиле на свадбама, односно у оквиру неке свадбене свечаности;

"Пир" на дубровачком значи "свадба".

[3] Кладенац је мотив преузет из народне књижевности и место које представља станиште вила, али и других натприродних и фантастичних бића.

[4] Џ. Држић, Радмио и Љубмир у: З. Бојовић, Књижевност Дубровника, ренесанса и барок, 47.

[5] З. Бојовић, Историја дубровачке књижевности, 102.

[6] Исто.

[7] Исто, 51.

[8] Исто, 50.

[9] Замишљена пастирска идеална земља у којој влада вечито пролеће.

[10] Исто, 51.

[11] Исто, 50.

[12] Исто, 52.

[13] З. Бојовић, Историја дубровачке књижевности, 102-103.

[14] Исто, 54.

[15] Исто, 55.

[16] З. Бојовић, Историја дубровачке књижевности, 104.

[17] S. Petrović, Novi lik Džore Držića, 108.

Литература:

1. Бојовић, Злата, Историја дубровачке књижевности, Српска књижевна задруга, Београд, 2014, 96-104.

2. Држић, Џоре, Радмио и Љубмир у: З. Бојовић, Књижевност Дубровника, ренесанса и барок, Крагујевац, 1998, 47-55.

3. Leksikon Marina Držića, Leksikografski zavod "Miroslav Krleža", Zagreb, 2008, 211-212.

Petrović, Svetozar, Novi lik Džore Držića, Umjetnost riječi, XI, 1967, 93-97, 106-114.