Putovanje

Život je krug, a vreme je voz. U tom vozu života, smešteni smo u nekom zabačenom kupeu koji se nekako vuče za vozom. Putujući, nas voz prolazi kroz ogromne ravnice, ali i planine života. Svaki sledeći uspon zavisi od nas samih; ukoliko se potrudimo svim silama da budemo bolji, naići ćemo samo na malo uzvišenje koje možemo lako preći. U kupeu, zajedno sa nama, putuju i druge osobe koje predstavljaju našu porodicu i prijatelje. Kako vreme prolazi, jedan po jedan izlaze iz voza, a mi ostajemo sami na tom putovanju. Međutim, pored toga, u kupeu pored nas, putuje neko drugi. Taj neko je isti kao i mi sami; nailazi na iste probleme i prepreke kao i mi, samo što ga ne možemo videti. Toliko smo zaslepljeni svojim obavezama i razmišljanjima da nismo ni primetili da u stvari ne putujemo sami. Desi nam se da nas obuzme strah od putovanja, pitamo se da li ćemo uspeti da pređemo više od svojih očekivanja. Bespotrebno prolivamo suze i znoj misleći da smo na ovo putovanje poslati po kazni, a nismo ni pogledali oko sebe. Želim da ustanem iz sedišta i da nastavim put korakom, možda ću uspeti da prođem pored tog drugog kupea i upoznati nekog ko je isti kao ja, neko moje (da nazovem) novo ja. U svakoj neprilici smatramo da nas Bog kažnjava za nešto što nismo uradili, a ne zapitamo se sta se dešava nekom drugom, negde daleko od nas. Možda je on u goroj situaciji i možda mu je potrebnija pomoć nego nama... Iako stalno apelujem na to da treba ustati iz sedišta za koje smo vezani brigama i krenuti korak napred, držim se i izreke ,,Ne brže od života’’ koju ćemo shvatiti tek ako se usudimo da izađemo iz voza i krenemo teškim korakom ispred njega. Zato, dragi putnici, ovog puta se nemojte vezivati jer je rano da poletimo u ovoj životnoj dobi... Samo će strpljenje i razumevanje dovesti do toga da prevaziđemo strah i da sa sobom pod rukom nastavimo dalje putovanje.