Афоризми Меше Селимовића - 2. део

Сан је оно што се жели, а живот је буђење.

Све сам то ја, иситњен, сав од комадића, од одсјаја, пробљесака, све од случајности, од распознатих разлога, од смисла који је постојао па се затурио, и сада више не знам што сам у том кршу.

Открио сам је као чудо, запрепастио се и остао у недоумици: држао сам је у загрљају, а не знам да ли ме је запамтила, да ли ме је примијетила чак? А можда је то само женски хир, начин да је натјерам да је разрјешавам и није погријшила ако је то хтјела.

Жена више воли њежну ријеч, макар била и глупа, него паметну ако је груба.

Једино у мојим очима постајеш савршенство.

Али знам, ипак, да је то изговор за моју неодлучност, за моје безбројне обзире, за страх од неуспјеха, знам да се то моја сујета одупире ...

Свјестан да сам у том тренутку само споредни дио њеног живота, тјешио сам се горком мишљу која је почела да ме прогони: да је свако нужно затворен у себе и да је потпуно саживљавање немогуће и да је на крају крајева глупо жалити за оним што је одређено самом природом ствари.

Пуст живот је гори него ништа, а људи се опет држе те пустоши, не вјерујући како има ишта друго. Ништа не би изгубили кад би пустили оно што имају, а не боје се да не би добили, зато шуте и чекају.

Лијепо је ово осјећање поноса, брани нас од кајања.

Није човјек оно што мисли, већ оно што чини.

Али знам, увјерио сам се, ти не чујеш кад зовем у помоћ, а да ти то кажем, не би вриједило, варка би била откривена, не бих ти вјеровао ма што да учиниш или бих мислио да све чиниш из сажаљења.