Руже

Ако у теби умре нада за бољим сутра,
ако пожелиш да побегнеш одавде некуд,
далеко, далеко у космос и не гледаш асфалт,
ову усијану сиву масу људског мозга,
немој да заборавиш да си потекао овде,
овде на песку и камену од чега си сиви
бетон начинио и себи спомен подигао.
Кад год си желео да направиш нешто ново,
нешто савршеније но што је било оно пре,
начинио си увек мермер, а ево, сада,
ставићеш га изнад своје сиве главе.
Сада размисли да ли ћеш отићи одавде,
тамо далеко и високо где цветају руже,
руже без корена и мириса, руже,
руже без латица и боје, оне руже,
руже које се тебе боје и од тебе беже.
Ако у теби умре нада за бољим сутра,
ако пожелиш да побегнеш одавде некуд,
далеко, далеко у космос и не гледаш асфалт;
ову усијану сиву масу људског мозга,
немој да заборавиш да си потекао одавде,
овде на песку и камену о чега си сиви
бетон начинио и себи спомен подигао,
а ја ти донео руже за којим си тако чезнуо,
руже које не видиш, а тако их силно желиш,
тако јако за њима чезнеш.
Ех, те руже проклете...
Руже.