Психолошко у роману ,,Бијег" Милутина Цихлара Нехајева

Хрватска модерна

            Као одјек средњоевропских уметничких кретања, а посебно бечке сецесије односно модерне (од које и преузима терминолошку ознаку), модерна је у Хрватској била схваћена на исти начин као и у осталим европским литературама. Без обрзира на све различите називе којима су се нова књижевна струјања означавала и дефинисала, као што су декаданса, симболизам, импресионизам те неоромантизам, у спознаји да се књижевност не може сводити само на националну или социјалну функцију у смислу искључивог друштвеног ангажмана, већ јој треба признати и властити аутономни карактер. (Šicel 1982:118) Дакле, до изражаја долази нови естетски смисао књижевности, а из тога произилазе и различити стилски поступци у тражењу и приказивању лепоте и осећања која су сада на првом месту. До појаве модерне се сматрало да је човек неко ко може владати својим мислима и осећањима, контролисати их и савладати, али модерна је управо супротно од тога. Окренута је човековој психолошкој дубини и тражи дубоко закопане мотиве који тињају у човеку, оплемењују његов социјални живот и теже да изађу из њега у виду најлепших гестова, романа, сонета и др.

            Све што модерна захтева и пропагира можемо наћи код многих хрватских књижевника међу којима треба споменути Ксавера Шандора Ђалског и његове приповетке, Јанка Лесковара и његову прозу, али и Антуна Густава Матоша који објављује приповетку „Моћ савјести“ која има бизарну тематику, али представља лагани распад реалистичког идеала и полако грађење модернистичког приступа у књижевности. Без обзира на то што у овом раздобљу делује неколико књижевних генерација које се служе различитим стилским поступцима, можемо утврдити да су одређени естетицистички стихови  у распону од импресионизма ка експресионизму. Дакле, сви они који тада делују заправо су отпор дотадашњем књижевном режиму и сви заједно стварају ново књижевно раздобље у којем ће се појавити нови писци: Донадини, Антун Бранко Шимић, Мирослав Крлежа,... Целокупно књижевно стваралаштво у раздобљу модерне развија се у две фазе чија би гранична година била 1903. година. (Šicel 1982:119)

            Као почетак хрватске модерне може се узети 1890. или 1892. година, а као завршна година најчешће се узима 1914, али и 1916. година.

Милутин Цихлар Нехајев. Књижевни рад

            Милутин Цихлар Нехајев рођен је 1880. године у Сењу од оца Себелда Цихлара, тајника трговачке и обртничке коморе у Сењу, и мајке Милице (рођене Полић). Пучку школу и гимназију до шестог разреда похађао је у Сењу, а завршио у Загребу. Нехајев је студирао хемију у Бечу где је 1903. године дипломирао филозофију. Радио је као професор у Задру где је покренуо лист „Ловор“, а затим ради у уредништву часописа „Обзор“ у Загребу и „Балкан“ у Трсту. Као новинар радио је у Јутарњем листу, Обзору, а био је и дописник из Париза, Београда и Прага. Године 1909. био је асистент земаљског агрикултурног завода у Крижевцима, а 1912. године се венчао са женом Паулом. Са Паулом је имао троје деце: Неду, Звонимира и Милутина. Године 1926. био је изабран за председника Друштва хрватских књижевника. Нехајев је извршио самоубиство 7. априла 1931. године у Загребу након што му родитељи нису дали његову вереницу Вјеру због сиромаштва.

            Један од најзначајнијих представника књижевности хрватске модерне, Милутин Цихлар Нехајев, писао је романе, приповетке, новеле и драме. У младости је писао песме и већ са шеснаест година написао је оду „Сењу граду“ завршавајући је стиховима: „Dok god bude Nehaja i Senja, Vijat će se u njem stieg hrvatski!“. Велики успех постигао је новелама сакупљеним у збирци „Велики град“ у којима фиксира модерне декадентне интелектуалце који не налазе смисао живота, него се пасивно препуштају ламентацијама. Историјској тематици окренуо се романом „Вуци“ у којем је интерпретирао догађаје из хрватске прошлости и дао психолошки портрет кнеза крчкога, сењског и модрушког Крсте Франкопана, а писао га је у спомен на четристогодишњицу његове смрти. Роман је најзанимљивији са књижевнотеоријског гледишта јер се управо у њему растаче шеноинска структура историјског романа и наговештава новоисторијски роман. Цихларов роман „Бијег“ карактерише изразита дефабуларизација и приповедање у три типа наративног дискурса. Често га критичари издвајају као најбољи роман хрватске модерне. Такође, Нехајев је писао студије и огледе о хрватским политичким људима, хрватским књижевницима и о истакнутим европским књижевницима.

            Оно што је заједничко свим ликовима у делима Милутина Цихлара Нехајева је њихова лабилност и нестабилност у психолошком смислу те потпадање под притиском проблема и немогућности превазилажења истих.

1.3 Психолошко у роману „Бијег“

            Роман „Бијег“ Цихлар је издао 1909. године, а препознатљив је по свом аутобиографском моделу приповедања. Дакле, роман је аутобиографски, тј. полуаутобиографски, а јунак се бави самоиспитивањем. Поред ове тезе о полуаутобиографском роману, ово је и роман нарави јер је све у делу постављено из визуре Ђуре Андријашевића док о другим актерима романа сазнајемо искључиво од њега; сви ликови пролазе кроз Ђурину призму, тј. фокализацију те је он главни фокализатор. Свакако, он је и средишњи елемент дела и носилац је збивања погледа и схватања, а умногоме одређује структуру књижевног дела, односно утиче на учесталост наративних, описних, монолошких и дијалошких сегмената. (Костадиновић 1999:5) Када говоримо о топосима у роману, они се тичу самих топоса Цихларовог окружења – Сењ, сењска бура. Присутна је социјална компонента у роману, а тема романа која нам је у роману изложена, присутна је и код Шеное, Ђалског, Лесковара, Новака, Ковачића и других. Многи сматрају да је ово роман европског формата. Такође, реч је о психолошком роману те се морамо осврнути на саму теорију психолошког романа која нам говори да је такав роман усредсређен на осећајни свет и унутрашњи живот главног јунака или неколико важних личности. Због овога су психолошки романи често писани у првом лицу или пак у епистоларној форми. У сваком таквом роману радња је подређена унутрашњем проживљавању, мотивима и душевним реакцијама главних јунака. Заокупљеност душевним и осећајним животом повезана је историјски с моралистичким романом грађанске класе. Првим великим класичним прихолошким романима могу се сматрати дела Самјуела Ричардсна („Памела“ 1740. године и  „Клариса Харлоу“ 1774. године), Жан Жака Русоа („Нова Елиоза“ 1761. године), Стерна („Тристам Шенди“ 1760-7. године) и Гетеа („Вертер“ 1774. године). У свим наведеним романима унутрашњи свет главног јунака доминира делом и изражава се у форми у којој преовлађује перспектива првог лица. Посебни развој у правцу дубљег понирања у подсвесну мотивацију и реакције људске психе овај роман остварује у XIX веку и то у руској књижевности, нарочито код Достојевског. У јужнословенској књижевности најзначајнији писци психолошког романа су Борисав Станковић и Анте Ковачић. (Živković 1992:667)

            Разни типови и врсте новијег романа у којима психологија ирационалног и несвесног, често повезана и са психоанализом, представља основу тематике и формалне организације: роман тока свести – нови роман. Постанак овог романа често се повезује са делом америчког романсијера Хенрија Џејмза, нарочито његовог дела „Амбасадори“ из 1903. године. У том делу је целокупна радња драматизована путем јединственог становишта, тј. преломљена кроз свест главног јунака и трансформације те свести у току романа. Многи од најзначајнијих романсијера XX века богато користе и даље развијају технику првог лица, нарочито унутрашњи монолог, као и неке друге начине и средства представљања људске свести у књижевним делима, нпр. лајтмотив. У српској књижевности модерни психолошки роман негују многи писци, између осталих нарочито Давичо у својој Песми, као и Црњански у делу „Роман о Лондону“. (Živković 1992:667)

            У роману „Бијег“ Нехајева приметићемо богато коришћење унутрашњег монолога као једне битне, већ поменуте, карактеристике психолошког романа. Овај поступак тако је назван према Едуару Дижардену и представља директно укључивање читаоца у унутрашњи живот личности без икакве ауторове интервенције у смислу објашњења или коментара. Тај поступак, по речима Дижардена, омогућава изражавање оних најинтимнијих мисли које се налазе најбиже несвесном. Уместо приповедачевог извештаја о ономе што се догађа у души једне личности, пред читаоцем пролазе мисли и осећаји, асоцијације и успомене, опажања и утисци о спољашњем свету. Та психичка струја може бити мање или више течно и конзистентно синтаксички артикулисана, као код Вирџиније Вулф, која низовима слободних асоцијација и вишеструким понављањем симболистичких слика повезује димензије објективног времена у јединствену психичку стварност. У њој се губе границе између садашњости, прошлости и будућности. Међутим, тај ток свести може потпуно укинути и синтаксу и сваку другу конвенцију писања, као код Џојса, који настоји уклонити све трагове ауторовог присуства, не само у нарацији, већ и у стилској сређености, како би читалац доживео аутентичну драму психичког живота јунака која се одвија непосредно пред читаоцем, као да ју је пред њега довео неки невидљиви и незаинтересовани творац. (Пијановић 2008:379)

            На самом почетку тумачења романа „Бијег“ Милутина Цихлара Нехајева, интересантан је наслов романа који јасно алудира на бег од садашњости и тренутног живота; али постављамо питање да ли је у питању бег у прошлост или бег на други, бољи свет? Човек који је разапет између љубави и посла, преживљавања и проблема (у овом случају Андријашевић) тежи за слободом од свега, осећају спокојности и сигурности. Андријашевића затичемо и упознајемо приликом његовог путовања, а сазнајемо да је уплашен онога што ће се догодити, осећа се немоћно и немирно. Њему сви људи сметају и уносе му додатну нервозу која је на његовом лицу очигледна. Жели да га обузме бодлеровски „угодни умор“. Нехајев се користи ретроспекцијом кроз коју ћемо се упознати са животом Ђуре Андријашевића, а сам поступак ретроспекције руши концепт имена романа. Опет треба поставити питање да ли је исправно бежати од проблема, а враћати се у прошлост? Ђуро силно жели да запроси Веру, али се непрестано пита: „Од чега живети?“. Уплашен је за своју и Верину будућност и упушта се у разговор са самим собом па се читаоци сусрећу са унутрашњим монологом који је доминантан у роману. Жели да пронађе речи које би стале у његову одбрану, али га у томе омета путовање и предели које из воза посматра; све га гуши: шуме, планине, горе које бацају сенку на његов купе, на његов живот. „Ужасна је ломљава настала у његовој унутрашњости...“ (Нехајев 1963:15) Андријашевић се бојао одласка и растанка што ћемо повезати са самим аутором чији је отац био поморски капетан те се са њим често растајао и одрастао без очинске љубави па је његов страх у потпуности оправдан. Жену је упознао кроз књижевност и уметност, али у оваквом тренутку у којем се Андријашевић нашао сада све оно што је некада било важно, пада у воду. Тако ће он посумњати у снагу и моћ књижевности и тиме пољуљати темеље своје психолошке структуре: „Први пут роди се у њему сумња да је књижевност врло мало вредна према вредности живота.“ (Нехајев 1963:21) И поред свега јунак жели да живи, да осећа, воли и изгради своју породицу која је круна човековог живота, али та жеља бива све мања па ће он постати човек који је по годинама млад, а духом стар. Јер „човек је још млад да би имао жеља, а већ стар да их остварује“. (Селимовић 1985:10) Јунак је и поред свега центар хаоса и хаотичних дешавања јер су његове мисли у хаосу и нереду, а несклад је исказан и симболистички – кроз опис времена које је кишовито. Андријашевић потајно жели да се препусти проблемима и чека „свршетак“. У њему нема ни мало борбе и оптимизма од самог почетка што га чини типичним јунаком књижевног дела Милутина Цихлара Нехајева. Ђуро губи животну орјентацију, нервно је растројен и уништен што ће га довести до озбиљних проблема који ће бити кобни по њега самога. Можда би све било другачије и сам ток романа би био сасвим бољи да се у Андријашевићу некада пробудила мисао о томе да где има љубави, има и живота; можда је та љубав покретач његовог несрећног живота и пропадања. Наш јунак ће много пута у роману мењати своја расположења, али ће га увек пратити тамна бујица мисли са којом не зна да се избори. Андријашевић је слабић. Прва олуја га је понела и однела далеко, далеко од свог тела и Вере. Није успео да задржи Веру, није остварио сан о срећном породичном животу, а све је то резултат немаштине која је у свим епохама човечанства присутна и уништава људе; полако и тихо. Болно. Занимљив је унутрашњи монолог у којем Андријашевић каже следеће: „Ах, да је само побјећи одавде! Ја ћу им још рећи што лудо – увриједити их! Све, све, само да ме не муче, да ме пусте!“ (Нехајев 1963:49). Дакле, он је опет спреман да некуд побегне и удаљи се од реалности, жели да као прави парнасовац побегне од садашњости у неки идиличан, замишљени свет и живи у нереалности. Лако је побећи, а тешко остати чврсто на ногама и борити се са проблемима које је наш јунак имао; за њега је све мучење, жели да га пусте. Његово психолошко стање је јако нарушено и он тежи ка томе да се изолује од свих, да буде сам са собом. Једноставно речено, прави меланхолик. Његов мозак ради великом брзином и пред његовим очима ствара различите слике из његове прошлости, али и из надолазеће блиске будућности у виду реконструкције „шта би било кад би било“ и шта ће бити „ако ја кажем овако“, а шта „ако кажем онако“. Ђуро Андријашевић је личност са чудноватом психологијом, односно психичким стањем. Честа промена расположења одвешће га у безизлаз, у слепу улицу својих мисли на чијем крају ће се суочити са сопственим крајем. У роману доминира осећање несигурности, беде и боли док су доминантни мотиви мотив бола, понижења и горчине. Човеков рад зарад боље животне егзистенције сведен је на нулу те је он изједначен са просјаком који грца у својим сузама и дави се у мислима које навиру против његове воље.

Андријашевић, потиснут проблемима, вероватно несвесно размишља о свом крају па „кад Фројд за несвесно каже да оно може „само желети“, онда то у великој мери важи за несвесно екстравертни тип (личности). Улагођивање и објективно дато и асимилација њему спречава освешћивање недовољних субјективних покрета. Ове тенденције (мисли, жеље, афекти, потребе, осећања итд.) добијају према степену своје потиснутости регресиван карактер, тј. уколико су мање признате, утолико постају инфатилније и архаичније. Свесни став отима им њихова релативно диспонсибилна поседања енергије и оставља им од енергије само оно што се може обележити као првобитни инстинкт“. (Jung 1978:367) Дакле, Ђура не може рационално размишљати и доносити закључке јер би према Јунговој теорији он био интровертни човек, а према Фројдовој бисмо га могли сврстати у меланхолика који има и црту флегматика. Када говоримо о интровертној особи могли бисмо додати и следећи пример: „Два лица која гледају исти објекат никада га не виде тако да би обе на тај начин добијене слике биле истоветне“. (Jung 1978:407) Наведени пример нам показује да не гледамо сви једнако на проблеме и на препреке које су део живота те тако Андријашевић није видео решење проблема који га притискају иако би можда неки други јунак дела нашао излаз и поступио сасвим другачије. Анализом личног несвесног доћи ћемо до чињенице да је Андријашевићем надвладао објекат, односно оно што га мучи и запоседа те тако мисли манипулишу њиме. Психичко растројство и немоћ да се одупре од доминације објекта довешће личност до фаталног крајњег исхода. Ради се о немоћним, неактивним, психички слабим и неизграђеним личностима што је прави парадокс уколико се осврнемо да образовање које поседује Ђура Андријашевић у роману.

Нехајев ће кроз лик Тоше изнети веома лепо мишљење о психички слабим људима: „Тоша је имао право кад нас је корио да описујемо саме слабиће. Још горе: ми их не описујемо, ми јесмо немоћни. Људи смо хира и часа, без отпора.“ (Нехајев 1963:55) Увиђамо да је човек јадан и да у Андријашевићу нема нимало отпора те да му фали мото: Бори се! Нагризају га мисли, гризе га савест, привиђа му се Вера... У бујици његових мисли није стигао да размисли да можда иде из горег у још горе, асимилује се са проблемима и осећа велику тежину обавезе. У Ђурином џепу нема новчића, а у глави нема оптимистичне мисли и правилног закључивања и расуђивања; „Слабост, готово очај, захвати му читаву душу.“ (Нехајев 1963:91) Тек када се Андријашевић придружио ђачком друштву осећао се мало боље и прекривао је празнину коју је у души осећао јер су га забављале забаве које су његови другови организовали. И поред тога што је радио у својој професији, као професор, Ђуро ни ту није наишао на разумевање јер је деци причао много више од онога што је програмом наставе прописано. Тако је наш јунак поново враћен у психолошко и духовно стање у коме је и пре био. Сувише су били слаби трзаји и помаци од бедне реалности те су се неславно завршавали и залазили у још дубљу меланхолију и немоћ. Ђуру су „теорије о пропасти учиниле сасвим мирним. Треба пропасти.“ (Нехајев 1963:125) Човек за све проблеме тражи решење у алкохолу, одаје се том пороку да преброди животне кризе и тиме себе ставља у још гору позицију него што заправо јесте. Андријашевић такође покушава да пронађе спас у алкохолу, али му ни то не полази за руком; проблеми се чине још већим него што јесу. Безуспешно је покушао да се одупре свему што га мучи и отера црне мисли које га из дана у дан све више окупирају. Роман не обилује значајним динамичним мотивима што је у потпуном складу са унутрашњим стањем јунака чији је живот „пуст, празан... ах, да се само хоће свршити“. (Нехајев 1963:128) Андијашевић је током студија од мајке тражио новац неколико пута те га је она на крају одбила рекавши да је он сада свој човек и да она не може да му пошаље па је он још тада сматрао да се све окренуло против њега, а читаоци се тада сусрећу са мотивом новца и немаштине који ће бити и окидач за овакву судбину Андријашевићеву. Заиста је његов живот био тежак, много пута је повређиван, а мотив мајке која одбија да помогне свом детету још више појачава слику Ђурине немоћи. Сво црнило и сви проблеми јасно наговештавају крајњи исход романа и Андријашевићев крај, односно смрт. Једном приликом, када су разговарала два његова друга над њим који лежи пијан, један је рекао: „Овај ће најприје од нас у тмину. На његову је лицу написано да ће умријети млад“. (Нехајев 1963:138) Андријашевић ће у свом психичком растројству на неки начин уживати, волеће свој сплин, обожаваће своју бол јер је убрзо крај. Крај његовог бедног живота и почетак неког новог, потенцијално бољег. Он се бори до последњег даха да се присети и прокоментарише све што му се дешава, халуцинира, пије, мучи се... Унутрашњи Ђуро Андријашевић у њему је преовладао, сопствене мисли су га победиле и порушиле. Оно што је у њему било пољуљано на самом почетку сада се срушило и Ђуро пише своје последње писмо пријатељу Тоши са којим често контактира јер је имао потребу да некоме искаже своје проблеме, осећања и непријатне догађаје који га стално прате. Сазнајемо да се Вера удала, да је сада стварно крај и да не постоји могућност да икада више буду зајендно. Још једна промашена љубавна прича. Још један промашени живот. Људски живот. Андријашевићу се „чинило као да је затворен у тамници из које ће га једино извући – на стратиште“. (Нехајев 1963:145) Један интелектуалац је пропао у свом времену јер није наишао на разумевање људи, света. На самом крају романа јунака ће поново запоседати мисли о свом тужном животу и томе како није успео да реши животну загонетку, побегне из лавиринта мисли, надмудри проблем и побегне из зачараног круга прошлости и садашњости у бољу и светлију будућност. Ваља свршити! Побегао је од света и од себе самога у смрт, утопио се као последњи јадник и кукавица. Потопио је своје проблеме који су се тада растворили у води као коцка шећера у чаши. Ничега нема. Крај.

            Иако је на једном месту у роману Андријашевић изговорио: „Не могу више ни да будем луд како хоћу – ни пропасти ми не дају.“, на крају су му ипак „дозволили“ (Нехајев 1963:135). Коначно је пронашао свој мир, свој спокој и свој пут у неки бољи живот. Но, једно је сигурно, а то је да ће Ђуро Андријашевић заувек бити симбол несхваћеног интелектуалца који је морао да оконча свој живот јер су га надјачали проблеми. Неки ће пак рећи да је реч о интелектуалцу који се према мору живота понео као прави слабић те је због тога тако и завршио. Можда ће и бити у праву. Треба се борити и опстати у мору проблема, а Андријашевић то није успео. Слабић!

1.4 Закључак

            Након свега о чему је у раду било речи можемо извући закључке који би се тицали времена у којем је Цихлар живео и стварао; о времену модерне. Није се ценио вредан и поштен радник, добар стручњак. Није се ценио човек. Сви су хитали ка бољим позицијама зарад финансијске користи и лагоднијег живота. Човек који то није желео или једноставно није умео да ради, није могао да се снађе и избори са таквим окружењем и брзо је пропадао. Нехајев је у потпуности успео да продре у најскривеније кутке Андријашевићеве душе. (Костадиновић 1999:5) Свака прича, новела, роман итд. причају о једном времену које никако није измишљено јер је све написано са неким разлогом као што се и све дешава са неким разлогом. Тема позиционарског друштва и таквог типа људи би требала остати отворена јер је заиста неисцрпна и о њој се може веома опширно говорити и писати. Због тога је боље да се задржимо на досад реченом и покушамо можда да пронађемо неко оправдање за поступак Ђуре Андријашевића и тиме му олакшамо суђење које му на „оном свету“ предстоји и тиме будемо једини који ће стати на његову страну кад већ његови савременици то нису учинили.

Д. Ђорђевић

Литература

 

Примарна литература:

1.      Nehajev, Milutin, II, Bijeg, Pet stoljeća hrvatske književnosti, Matica hrvatska, Zagreb, 1963.

Секундарна литература:

1.      Živković, Dragiša, Rečnik književnih termina, drugo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd, 1992.

2.      Zaninović, Vice, Milutin Cihlar Nehajev

3.      Jung, Karl, Gustav, Psihološki tipovi, Matica srpska, Beograd, 1978.

4.      Kvapil, Miroslav, Hrvatska književnost: 1895-1914: hrvatska moderna, Univerzita Karlova,   Prag, 1977.

5.  Костадиновић, Данијела, Психолошко у романима Абаџиева и Георгиевског, Филозофски факултет, Ниш, 1999.

6.      Lasić, Stanko, Milutin Cihlar Nehajev: 1880-1931: doktorska disertacija, Filozofski fakultet, Sveučilište u Zagrebu, Zagreb, 1965.

7.      Lešić, Zdenko, Teorija književnosti, Službeni glasnik, Beograd, 2008.

8.      Nikolić, Sonja, Milutin Cihlar Nehajev: Hrvatski književnik i kemičar, Hrvatska revija br. 49, 582-590, Zagreb, 1999.

9.      Пијановић, Петар, Књижевност и спрски језик, за први разред гимназија и средњих школа, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

10.  Selimović, Meša, Derviš i smrt, Izdavačka radna organizacija „Rad“, Beograd, 1985.

11.  Šicel, Miroslav, Hrvatska književnost, Školska knjiga, Zagreb, 1982.