Беседа за Вас, Д. Ђорђевић

Скамењено стојим испред Вас...
Гледам Вас са презиром!
Како сте само ситни, јадни и погани!
Проклетници једни, среброљупци!
Ништа Вама свето није,
до Вашег најцрњег образа,
образа помодрелог од друштвених шамара!
Повијате главе у страху од себе,
страхујете да ће Вас убити ваше мисли!
Бестидници једни!
Стидите се свог малограђанства и степена интелигенције!
А оно што је најсмешније
 у свом Вашем јадиковању
је то што се бојите
смрти, старости, средњих година, лошег живота,...
Ма бојите се Ви и рођења, ништарије!
Зашто се израђала толика гомила простака и утвара, питам ја себе?!
Урлате на сав глас када Вас заболи истина и правда,
толико сте незрели и зли да сте скоро болесни!
Знам да Вас једино теши што још увек нисте стигли на само дно,
доле, испод муља,
него гордо стојите на врху дна и покварено се церекате!
Само не заборавите, смејете се себи и свом статусу
у малограђанском друштву
У  овом, назовимо, XXI веку!