Лирика Итаке, М. Црњански

ПРОЛОГ

Jа видех Троју, и видех све.

Море, и обале где лотос зре,

и вратих се, блед и сам.

На Итаки и ја бих да убијам,

ал кад се не сме,

бар да запевам

мало нове песме.

У кући ми је пијанка, и блуд,

а тужан је живот на свету, свуд –

изузев оптимисте!

Ја нисам певач проданих права,

ни ласкало отмених крава.

Ја певам тужнима:

да туга од свега ослобођава.

Нисам патриотска трибина.

Нит марим за славу Поетика.

Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина,

нити да будем народна дика.

Судбина ми је стара,

а стихови мало нови.

Али: или нам живот нешто ново носи,

а душа нам значи један степен више,

небу, што високо, звездано, мирише,

ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све

ђаво носи.

 

ХИМНА

Немамо ничег. Ни Бога ни господара.

Наш Бог је крв.

Завејаше горе мећаве снега,

Несташе шуме, брда и стене.

Ни мајке, ни дома не имадосмо,

селисмо нашу крв.

Немамо ничег.

Ни Бога ни господара.

Наш Бог је крв.

Расцветаше се гробља и планине,

расуше ветри зоре по урвинама;

ни мајке, ни дома, за нас нема,

ни станка, ни деце.

Оста нам једино крв.

Ој.

Она је наш страшан понос.

ЈАДРАНУ

Заборавио си бијесне и грозне гусаре?

И галије од Неретве, црне и крваве?

И песме и мачеве наше дуге и тмуре?

И једра и весеља, урличућа кроз буре?

Заборавио си њине тешке, мрачне главе?

Хај, погледај, и сад, шкоља кад се зажаре

и тресну о нас грмљавине твојих таласа.

Чуј, како се ори песма наша тврда гласа,

неклекла никад, несретна, ал бијесно весела,

са крваве обале једнога народа цијела.

Да није најлепше љубав,

већ за грумен Сунца убијати и рано умирати.

ЗДРАВИЦА

Здраво, свете, бледи ко зимски дан

у страху.

Још је весео народ један

у крви, пепелу и праху.

Вијај облаке пролетне, румене,

питај их за рај.

Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене.

Не бацамо децу у звездан бескрај.

За наша срца ништа није доста.

За наша срца ништа не оста.

Док један од нас на земљи дише:

да ни један врт не замирише.

Да живи гробље!

Једино лепо, чисто и верно.

Да живи камен и рушевине!

Проклето што цвета у висине.

Ми смо за смрт!

ГРОТЕСКА

Зидајте храм

бео ко манастир.

Нек шеће у њему Месец сам

и плаче ноћ и мир.

А на храм дижите црну

сфингу народа мог.

Нек се све звезде што језде осврну

за смех чудовишта тог.

Зидајте храм

бео ко манастир.

Нек шеће у њему Месец сам

и плаче ноћ и мир.

У храму над Милошем и Марком

уоквирте златом на олтару жарком

печате плаве и румене,

жуте и црне и шарене.

Печате плаве и румене

жуте и црне и шарене,

љубичасте и зелене.

Печате устава и права,

закона и штатута,

привилегија хиљаду пута,

обећања и фермана,

похвала са свих страна,

народа мог:

да види Бог.

Зидајте храм

бео ко манастир.

Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир.

НАША ЕЛЕГИЈА

Не боли нас.

Грачанице више нема,

шта би нам таковска гробља?

Марко се гади буђења и зоре,

гробови ћуте, не зборе,

у небо диже наш

презрив осмех робља.

Нећемо ни победу ни сјај.

Да нам понуде рај,

све звезде са неба скину.

Да нас загрле који нас море,

и њина земља сва изгоре,

и клекну пред нас у прашину.

да нам сви руке љубе,

и кличу и круне мећу,

и опет затрубе трубе,

цвеће и част и срећу.

Ми више томе не верујемо,

нит ишта на свету поштујемо.

Ништа жељно не очекујемо,

ми ништа не оплакујемо.

Нама је добро.

Проклета победа и одушевљење.

Да живи мржња смрт презрење.

 

ПОБЕДИ

Видех твоја кола од крвавог злата,

засута ружама и женама голим.

У мору модрих телеса прели ме плачем старим

робова, сатрапа, императора и богова

онај урлик диван: "Thalatta, Thalatta".

Тад сину небо сјајно, ко младост,

у њему плану страшном сенком Рим.

Деца и звери и жене голе путем

падаху по теби, поливене вином.

Видех на њима маске и хетере и џелата,

у белој свили сузну, стидну Мадону са сином

у бујици крви и круна и злата.

Победио је сваки народ, сви цареви.

Победила су деца и разбојници.

Победила је смрт. Победила је сласт.

Једну никад не вукоше твоја кола:

част.

РОБОВИМА

Не убијајте псето ни вука.

Нећете скинути јарам с врата –

нема слободе,

док вам рука

милује децу, и сестру, и брата.

Не тражите по улицама мрачним,

риту и блуд, што црвени.

Ено вам рита на постељама брачним,

а срам у љубљеној жени.

Кад убијете сина свог

прснуће ланци, и пасти Бог.

Јер лаже вас најмилије,

јер срам је, што песме славе.

за чим вам суза лије

и боно клону главе!

У ноћи за чим тугујете,

што кујете у звезде,

што моле цркве свете,

и хоће војске, што језде.

Јер част везива руке,

и понос рађа јауке,

и срце тера преко мора

у шуму, где се глође кора.

Слава ће доћи,

кад вас поведу убице.

Кад реч вам буде крв, и

пламен.

Сунце ће вам обасјати лице,

кад види, да вас се змије не плаше,

но мајке ваше, мајке ваше.

Робови сте док имате сузе,

част ваша беше што слободу узе,

а вратит ће је мржња, грех, и

камен.

 

 

ОДА ВЕШАЛИМА

Што сте црна као крст?

И масна ко месарска врата?

Та сенка вам личи на мач чврст,

а скупља сте од злата.

Што се криј

ете у робијашки врт

и цветате иза зида?

Још нас има што волимо смрт

и на вама висити – од стида.

Што не би пошла на врхунце,

ко краљеви и вође?

Силнија сте но јарко Сунце,

нек вам се клања ко прође.

Та грлили смо горе од вас

и носили на олтаре.

Па кад Исус не спасе нас,

ваше ће руке старе.

Та ви сте сваком народу донели

понос, и спас, и радост.

Та к вама су ишли који су хтели

част на свету, и младост.

Па што би дошла тако тајно

и погнула своју главу?

Хоћемо да вас дочекамо сјајно

са песмом у вашу славу.

Лепше се вама по небу шета,

по земљи има блата.

Чвршће грлите но невеста заклета

око млада врата.

Па кад је срце лудо тако

да више воли поштење

и све за чим је свет толико плако

но помије и корење.

Што би се крила у робијашки врт

и цветала иза зида?

Још нас има што волимо смрт
и на вама висити – од стида.

Што сте црна као крст?

И масна ко месарска врата?

Та сенка вам личи на мач чврст,

а скупља сте од злата.

СПОМЕН ПРИНЦИПУ

O Балши, и Душану Силном, да умукне крик.

Властела, војводе, деспоти, беху срам.

Хајдучкој крви нек се ори цик.

Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.

Деспотица светих нек нестане драж.

Гладан и крвав је народ мој.

А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи.

Нек пољуби мржњу и мртве.

Ископане очи, вино што се точи,

у славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.

Оцеви и браћа и сестре беху срам.

Освети, мајци нашој, нек се ори цик.

Раји, рити, диште косовски храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.

Кадифе и свиле нек нестане драж.

Јаук и гробље је народ мој.

А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,

него мајка обешчашћена.

Зној и сиротиња и мржња што тиња

у стиду згаришта и стена.

ДИТИРАМБ

Столећа те дигла разапетог.

О роде благословен бол.

Славу сам пево мира светог,

које точи убица охол.

Тебе о роде јер весео мреш,

а смрт је само част,

гусле не дају да за живот зреш,

за служинску почаст.

Наша је судба урликом мрети

охоло страшно по горју.

Певати, гласно разапети,

по стењу, кршу и борју:

Да је живот за слуге част,

и над весео гњили свет

витлати себе смрти у почаст,

као стег крвав и свет.

Стег дичан буна и убица.

О роде ти си изабраник њин.

Клекнеш ли животу понизна лица

нисам више твој син.

ВОЈНИЧКА ПЕСМА

Нисам ја за сребро ни за злато плако,

нити за Душанов сјај.

Не бих је руком за царске дворе мако,

за онај блудницâ рај.

А шта је мени до тих мраморних двора

тучног поноћног сата,

што очима слепим одбијати мора,

сестри срамној од брата?

А шта је мени до велможа у свили,

са соколом на руци?

Отац ми је себар што на точку цвили,

а кћер ми глођу вуци.

Баш ништа ме за цркве душа боли,

за силнога цара дом.

За грчке иконе полегуша голих

у робовском храму мом.

Дао је њиној души опроштај

гуслара сељачки пој.

У њивама ми је сахрањен лелек тај,

у проклети вечан зној.

Нисам ја за сребро ни злато плако,

нити за Душанов сјај.

Не бих ја руком за царске дворе мако,

за онај блудница рај.

НИКОЛИ I

Сети се, престо је румен, ко крв.

Сети се, прободен бог умире у крви.

Сети се, куд мој народ са песмом поврви,

Ту се не клечи, не клања и не пузи

Но се суди краљу и слузи, на крви, на крви.

На Ловћен горки да изнесемо престо,

засадимо ти врте пуне ружа?

И поклонимо се у прашину често, на

рукољуб шака да ти се пружа?

Војска да кличе седоме господару

а народ зида по пепелу и гару

накинђурен двор и високи зид?

На Ловћену је срамота и стид.

На твом лицу лукави братски сјај.

Не треба нам твој поздрав и уздисај.

Зар рука да диже против речи свете, што

жељаше свилу, злато, аморете?

Ено ти гробови, вртови у Бечу, ено ти

талијански накити што звечу.

За народ, камен, сиротињу и глад, ниси

доста тврд ни поштен, веран, млад.

Обуци свилу и покупи синове, ордене

туђинске и крпе шарене.

Чекају те јадне, пусте горе ове, гладни

старци и обешчашћене жене

и обала што ти породицу зове.

Да нам засвирају отмени клавири,

твој осмех што лепо са свима помири
нека учи дичној смрти перјанике.

Нек сину ко Монтекарла огледала,

забрујаше звона са наших обала

а народ ће вући кола наше дике.

Заори се урлик са Бардањиола

сиротиње бедне и клисура пустих,

заплакаше свака породица гола

силна слава са помодрелих усти.

Теби, јер теби је сам бог дао власт

јер никад ниси заборавио

те стене поносне, суре, орловите.

Мучениче, свече наш неклониче.

На пепелу крвавом Црне Горе

није доста горка сласт нове зоре

но ти што си очувао част.

Мислиш да су стене дедовина твоја.

Ловћен да даје стене за пазар.

Ти...

море сети се, да знамо

у Гори Црној пашу да дочекамо

па кад је проклетство наше крв

и никад није још помого бог,

ни плач, ни част, ни јунаштво, ни вера,

помаже вечна нада рода мог

и против брата и против звера.

Нада у мајку, освету и крв.

ВЕЧНИ СЛУГА

Oплакали сте рат

и мислили: сад је крај.

О мученици,

вешала расту више

него син, жена и брат

и верна су, у бескрај!

Окитиће мрамором сале

и спустити завесе жуте,

да лешине зидове не провале

и да ћуте!

Обесиће одоре шарене

и ноге и руке војника,

а рушевине и обешчашћене жене,

гледаће само са слика.

Ах, све је то лепрш шарених тица,

победе горка сласт.

Отаџбина је пијана улица,

а очинство прљава страст.

Смех се заори да све доврши,

срам се крије иза гробног плота.

А посао слуге даље да врши,

за свачију блудницу, и скота,

бог оставља, у ритама, част.

ЈУГОСЛАВИЈИ

Ниједна чаша што се пије,

ниједна тробојка што се вије,

наша није.

Здраво да си ми Загорче црни,

лукави, злослутни, тврдоглави,

ја те волим.

Здраво, ви тамо где је месечина мека,

сваког ћу брата, што засео чека,

да преболим.

Здраво, сви, редом, густих обрва,

мутна ока, тужних песама,

страшна браћа.

Иста је наша псовка прва,

нож и девојка насред села

и стид домаћа.

Здраво, наше обесне жене!

Истом су сузом, болом и страшћу

кошуље и свадбе нам извезене.

А светковина што вино пије,

славе и цркве што нас се тичу?

Суза са ока још канула није,

још телали место мртвих вичу.

Здраво, на дому мрки погледи,

мржња и свађа.

Здраво, у сраму, покору, беди,

браћа смо, браћа!

ЗАМОРЕНОЈ ОМЛАДИНИ

Да ли знаш још наше ноћи будне

кад су у јоргована румене сенке

кад је таван као жудне

небу уперене очи?

Да ли си осетила да свуд то боли

не само код нас: бити млад.

И носити у души неку мутну сету

што све, а да помоћи може, воли?

И да ли си се већ једном утешила

да је то младост:

та болна мутна судба?

ПОЗДРАВ

Tеби, што си ме срела на мору

и збрисала ми са чела жиг

мајке блуднице и роба оца,

скинула ми са врата змије,

жудне, жалосне, женске руке,

слава, Слободо!

Теби, што си ме срела овенчаног трњем

сумња, закона, суза и вера

и здрла ми са чела тај венац.

Теби, што си ми наруменила уста

плодом добра и зла, да све знам,

слава, Слободо!

Теби, што си ми у тело

засадила ветровито биље шума,

ишчупала стид и страх.

Теби, што си ми очи помрачила

тугом звери, а кожу осветлила

веселошћу облака,

слава, Слободо!