Ако...

Ако још једном видим
сунце на истоку,
ако још једном чујем
птицу на дрвету
и ако ме ветрови
још једном понесу
изнад свих мојих снова,
а онда разбију
враћајући ме назад
да се уједначим
са камењем на плажи
неког дивљег мора
и личим на полипе
који желе светлост,
тихо ћу ишчезнути,
отићи далеко,
далеко од истока,
далеко од птица
које увек певају
хладну песму страха
која се увек чује
изнова и опет,
која нас хипнотише,
тихо успављује,
која нас излуђује
и већ поломљене
саставља и изнова
ломи и растура.