Живот и обичаји народа српскога 2, Вјеровање ствари којијех нема, В. Ст. Караџић

 Вукодлак или вампир

Вукодлак се зове човјек у кога (по приповијеткама народнијем) послије смрти 40 дана уђе некакав ђаволски дух и оживи га (повампири се). Потом вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову. Поштен се човјек не може повампирити, већ ако да преко њега мртва прелети каква прица или друго какво живинче пријеђе: зато свагда чувају мрца да преко њега што не пријеђе. Вукодлаци се највише појављују зими (од Божића тамо до Спасова дне). Како почну људи много умирати по селу, онда почну говорити да је вукодлак у гробљу (а гдјекоји почну казивати да су га гдје ноћу видјели с покровом на рамену), и стану погађати ко се повампирио. Кашто узму врана ждријепца без биљеге, па га одведу на гробље и преводе преко гробова у којима се боје да није вукодлак; јер кажу да такови ждријебац неће, нити смије, пријећи преко вукодлака. Ако се о ком увјере и догоди се да га ископавају, онда се скупе сви сељаци с глоговијем кољем (јер се он само глогова коца боји): зато говоре кад га спомену у кући: „На путу му броћ и глогово трње“ – јер су и бротњаци покривени глоговим трњем – па раскопају гроб, и ако у њему нађу човјека да се није распао, а они га избоду онијем кољем, па га баце на ватру те изгори. Кажу да таквога вукодлака нађу у гробу и он се угојио, надуо и поцрвењео од људске крви („црвен ко вампир“). Вукодлак долази кашто и својој жени (а особито ако му је лијепа и млада) те спава с њоме, и кажу да оно дијете нема костију које се роди с вукодлаком. А у вријеме глади често га привиђају око воденица, око амбара житнијех и око чардака и кошева кукурузнијех. Кажу да све иде са својијем покровом преко рамена. Он се може провући и кроз најмању рупицу, зато не помаже од њега врата затворити, као ни од вјештица.

Посвињити се

            Како гођ што се код Срба човјек повампири, тако Турци приповиједају да се код њих посвињи. Приповиједају да су некаква бега који се посвињио тражили по свињама, па га нијесу могли познати док му нијесу опазили прстен на предњој нози.

Суђење

            Од суђења се не може утећи. Народ наш мисли да је свакоме човјеку суђено што ће му се у вијеку догодити и каком ће смрти умријети, и да се човјек од суђења не може сачувати. Тако се приповиједа да некакав цар имао кћер, за коју му некакав гатар или поророк каже да ће је ујести змија и да ће јој од тога бити смрт. Цар чувши то начини кћери својој двор од  стакла, у који се ни мрав није могао увући, а камо ли змија, и из њега је нигди није пуштао напоље. Кад царевој кћери дође суђен дан, она здрава читава заиште грожђа да једе. Слуге јој одмах донесу велики грозд, у којему је унутра била скривена мала змијица која је уједе и зада јој суђену смрт.

            Нема смрти без суђена дана. – Када мени суђен данак дође.

Куга

            Срби кажу да је куга жива као жена (то особито доказују они који су лежали од ње). Многи кажу да су је виђали гдје иде завјешена бијелом марамом; а гдјекоји приповиједају да су је и носили, тј. она нађе човијека у пољу, или срете гдје на путу, а гдјеком дође и у кућу па му каже: „Ја сам куга, већ хајде да ме носиш тамо и тамо“ (куд она хоће). Онај је упрти на кркаче драговољно (јер већ њему и његовој кући неће ништа учинити) и однесе је без икакве муке (јер није тешка нимало) куд  му каже. Куге имају преко мора своју земљу (гдје само оне живе), па их бог пошаље амо (кад људи зло раде и много гријеше) и каже им колико ће људи поморити; али и њих много пропадне од паса; зато кажу да се врло боје злијех паса. Кад куга мори, онда јој слабо говоре куга, него кума (као да би је с тим омилостивили); нити смију увече оставити неопране судове, јер она дође ноћу у кућу те гледа јесу ли судови лијепо опрани, па ако не буду, а она све кашике и чанке изгребе и отрује. (Кад куга мори, гдјекоји на њезино име и краду, јер плашљиви људи не смију да изађу из куће и да гледају ко је и шта, кад се што чује или пси кад залају). Купи као куга ђецу. – Не избива као куга из Сарајева.