,,Људи читају брзо, лоше и суде пре него што су схватили."

Жан Пол Сартр био је француски филозоф, припадник егзистенцијалистичке традиције, исеиста, писац. Најзначајније делове су му "Мучнина", "Биће и ништавило", "Егзистенцијализам је хуманизам", "Шта је књижевност?". У последњем, Сартр покушава да пружи анализу књижевности и изнесе разлику између те и других уметности. Разматрајући највише прозну књижевност, овај писац, гледајући из перспективе егзистенцијализма и људске природе, покушава да осветли ове чудесне ствари које означавају терминима као што су: књижевност, писац, писање, читалац ...

,,Људи читају брзо, лоше и суде пре него што су схватили." (Ж.П. Сартр, "Шта је књижевност?")

Дакле, Сартрово одредење књижевности, и уметности уопште, заснива се на његовом схватању човека и његовог постојања. Зато је, по мишљењу овог филозофа, уметничко (књижевно) дело вредније ако је у њему присутна човекова егзистенција. Уметност, у том смислу, треба да открије стварност, да открије људску патњу, његову телесну егзистенцију, која је увек у некој (људској) ситуацији.

Писац се служи речима, користи језик као оруђе да именује свет и изводи га, показује ... Писац пише да би нешто испричао. Он пише именовање ствари, само именовање ствари мења ту ствар. Ма колико изгледа изгледати немогуће, ма колико је та промјена ситна, она је ипак промјена, давање имена је тумачење ствари, њихово разумијевање и откривање. Зато је по Сартру свака књижевност, хтела она то или не, ангажована књижевност. А то је заправо средство за ослобађање наших снага.

Дакле, књижевност треба бити ангажована, да има за циљ откривање свјетских ријечи и подстицање читатеља на промјену тог свијета. Зато је битно да писац тачно и прецизно одреди неку ствар или неки појам; не треба крајњи циљ да му се допада његова уметност, његов посао није да се труди да његове ријечи допадну, већ изазову реакцију код других, што ће довести до неког дјеловања.

Сликарство, вајарство, музика, песништво, не показују на прави начин људску ситуацију и човеково егзистенцију, већ учествују у стварању мита бића, који жели човекову људску и конкретну социјалну ситуацију да изобличи, прикрије и замаскира загонетним елементима. У том смислу, стил у књижевности треба да прође незапажен, тако да је потребно да лепота остане скривена (лепота коју носи нека књига рецимо), да би то дело могло онда деловати снагом увјерења.

Зато је увијек све боља она књижевност, сматра Сартр, који жели пренијети поруку, прича неки догађај, од оног који жели да се допадне, додје, увлачи стварност или створи неки имагинарни предмет.