Успавана лепотица, Д. Ђорђевић (први део)

Наставак ничега

Ноћ је опет тиха. Нема више галаме људи напољу. Не чује се ништа... Ослушните! Добро, у ушима вам одзвања звук зрикавца, али то је нормално за ово доба године. Из неке незнане даљине, чује се нервозни лавеж паса, као да нема „човека“ на кога би лајали и псећим говором казивали да људи ту нису добродошли. Имам осећај да је ово приградско насеље изгубило све своје чари које су га некада красиле. До јутра је увек исто, без битних дешавања... Све пролази у једној монотонији. Чак је и цвеће на прозорима, од јаког сунца ужарених кућа, престало да цвета и бар оно на неки начин учини светлијим тај крај планете Земље. Можда је Бог ово место отписао јер се наљутио због нечега на мештане? Али, полако... То су превелике отпужбе. Надајмо се да ти људи, који се не дају видети, нису толико грешни.

Дан који је убрзо дошао, протекао је као и ноћ – без игде икога. Тек предвече, кад се сунце једном својом половином сакрије иза брда, изађе некад нека девојка. Од свих тих „скитница“ једна ми је привукла пажњу, али сада није тренутак за то. Вратимо се причи о месту и његовим житељима. Између кућица налази се стаза, налик стазама у парку, направљена од људских ногу и угажене, већ иструлеле траве. Нема ту ни асфалта, ни нормалног пута, ни лепе зграде... Недалеко од кућерака налази се један стар парк у коме постоји само једна једина клупа на којој су исписана и урезана разна имена и успомене; сада већ бивше љубави. Мештани су повучени људи, али за странце врло љубазни и гостопримљиви. Виђају се једино недељом када иду у цркву, ако се тако може назвати полуизграђени објекат са дрвеним крстом испред. За њега се прича да је давно освештан од стране неког свештеника који је касније наредио да сруше то „чудо“ сматравши да су се ту уселили демони, а затим је без трага и гласа нестао из варошице. Спаситељ је њу изгледа одавно напустио. Када би се сусрели, мештани би се загледали између себе и свако би себи нешто мрмљао у браду. Али, нису баш сви такви. Све их видим на други начин, а неке од њих, могло би се рећи на врло занимљив начин што је за то место веома чудно. Прошла је недеља, дан окупљања људи и дан гунђања. Опет је све исто. Поново су се расули топли сунчеви зраци који су неуморно пекли већ окорелу земљу, а тек по који облак би запловио бистрим небеским сводом. Гледајући тако ту „Богу пркосну идилу“ запазио сам оно исто лице које је пре два дана изјурило из куће на крају сокака. Спазих нечији лик... Прилично сам далеко, нејасно видим танке црте лица. Питам се ко би то могао бити? Ненавикнут на такав призор пратио сам то биће погледом. Чудно је ишло замљаном стазом и освртало се око себе, као да га неко прати. Можда је осетило на себи мој поглед који је неуморно пратио само њега. Убрзавши корак створење је нестало у даљини. Потражио сам га, али га није било. Дуго сам затим размишљао о том сусрету и његовом значењу. Можда је то неко предсказање... Предсказање за нешто страшно што ће се догодити! Окренуо сам још један круг у парку надајући се да ће се сусрет поновити. Међутим, то се није догодило. Нисам нашао чудновато створење. Ко зна куда је нестало...

Често сам се у тих неколико дана док сам тражио одбегло биће питао да ли је уопште стварно? Како да будем сигуран да то нису била нека моја луда привиђења? Чекаћу још мало, одлучио сам... Надајмо се да су људи у праву када кажу да је стрпљење мајка успеха. Мој успех био би познанство са тајанственим бићем које је просто зрачило и, чини ми се, навикло на дрчне погледе других које је свесно изазивало. Али не, ја сам то гледао на сасвим други начин; на, може се рећи, заштитнички начин. Као да ми је нешто рекло да створењу треба неко помоћи и заштитити га од зла које се надвило над тим местом и које само вреба прилику да искочи из заседе и окрене ствари у своју корист. Неко време нисам обраћао пажњу на остале људе у месту. Све је постало небитно од када је напозвани гост изашао из своје мале куће и кренуо у непознатом правцу и тиме се нашао у нашој причи. Нестао је негде у правцу који је на крају сасвим јасан и познат, у правцу једног мишића, у правцу једне пумпе у човековом телу. Пумпе без које не можемо да живимо, а сада је она власништво мистериозног створења. Час по час, дан по дан, прошла је читава недеља. Нема бића... Већ клонуле очи наједном се саме подигоше у висину и загледаше у њу.  Као да је била магнет за њих па се нису могле одвојити од ње. Призор је био више него болан. То је тренутак када сам схватио да лепота једног бића може бити болна. Да ли да јој кажем да је успела да придобије моју пумпу? Можда је пребрзо за то? Не знам. Једино што за сада знам је то да од овог тренутка све почиње у варошици да се мења... Али како и на који начин рећи ћу оставивши исписане редове на страницама друге хартије...