Марин Држић, од свирца до уротника

Када говоримо о ренесанси у Дубровнику и уоптше у Европи, не можемо, а да се не осврнемо на великог дубровачког писца, Марина Држића. Његов рад се концентрише на XVI век. То је било време када је било мање аутономије у самообликовању него пре, када су породица, држава и верске установе наметале строжу и далекосежнију дисциплину својим поданицима из редова средње класе и племства. [1] Из тога произилази чињеница да су аутори тога доба били спутавани и контролисани од стране врховне власти Дубровника. Држић је морао да искаже своје књижевно умеће на другачији начин него што то чине слободни уметници јер би у супротном дошао у сукоб са властима, иако је и сам једно време био политички активан. У периоду од 1508. до 1567. године (период његовог живота), десиле су се многе промене у књижевности и политици које су се касније одразиле на даљи развој књижевности. Ако узмемо у обзир биографију Марина Држића, схватићемо да је био свестрани човек, широких схватања, изузетно начитан и образован. Једноставно, прави интелектуалац тога времена. Његов бистар политички ум, спутан је свештеничким статусом у који је, како се верује, побегао од сиромаштва. Свирао је једанаест инструмената [2] па је био оргуљаш дубровачке катедрале. На све начине је покушавао да потисне све препреке и да за собом остави траг. Да би у томе успео, морао је да обликује себе и свој сопствени идентитет у складу са својим окружењем, односно, дошао је до тога да поред свог здравог разума мора да се покори оновременом "крему друштва".

Држић је у својим делим славио Дубровник, на различите начине величао, описивао и уживао у граду без зла, тамо где живи миран и гостољубив народ. Уопштено говорећи, песници су прослављали Дубровник као место које чува Бог и где цвета лепа књижевност. [3] На основу својих првих дела, закључујемо да је Марин Држић био родољуб, Дубровчанин у срцу и души и човек кога Дубровник испуњава у сваком погледу. Пише Тирену где су стихови пуни радости и вере у будућност. Међутим, притисак на њега постаје све јачи и његово мишљење, односно личнст се мења па он пише Грижулу где даје сасвим једну другачију слику Дубровника. У њему владају лудост и неморал, насиље, крађе, жеље за испразним ужицима, а све то ствара жељу да људи беже, да се удаље, да верују у свет вила и магије и да тамо потраже склониште.[4] Сагледавајући ова два Држићева дела, јасно се уочава промена која се десила у њему. На њу утиче, пре свега, његово окружење, власт и читаво друштво Дубровника, које је, према Држићевом мишљењу криво за лошу животну ситуацију која је погодила Дубровник.

Држић је своје ликове градио тако да су мислили, говорили и понашали се као његови суграђани, а извор смеха, налазио је у поменима реалних личности ондашњег Дубровника; као и улица, места, назива јела и пића, пошалица, изрека и локалних ривалстава, а чак је и ситуације и догађаје градио по узору на оне стварне из његове околине. [5]

Умео је да буде и крајње ироничан, што показује пролог комедије "Дундо Мароје". Ту сазнајемо да је Држић био члан Помет-дружине која је била веома активна у извођењу представа па је између осталог извела и његово, горе поменуто, дело. Ова комедија је наставак на комедију "Помет" која на жалост није сачувана. У веома завијеној форми, на крајње ироничан начин, Држић се обраћа Дубровчанима. Када би говорник на позорници идеализује државу (не мислећи притом на Дубровник) и говори о њој као о неком рају, Дубровчани би били одушевљени мислећи да је реч о Дубровнику. Ту су показане и предочене очигледне потребе да је ренесансни човек морао да се представља у оном светлу које му није природно. Да би у то време опстао, Држић је морао да у складу са околностима мења своје маске које су деловале стварно и нису одавале никакву сумњу. У прологу комедије "Дундо Мароје", Дубровчани су названи племенитим и добростивим, а то није ништа друго, него иронија. Ако се задржимо на реченици "Ни ми који се зовемо Помет-дружина, ако се и могу чинит, нијесмо тога умјетјеонства да умијемо чинит ствари достојне од оваквога толи лијепа и племенита скупа", схватићемо да је Држић успео да вређа своје животне надређенике на професионални начин, на начин великог човека, уметника. Гримблатову тезу да се самообликовање увек одвија у језику, Држић је и доказао. Понижавао је Дубровчане на очиглед њих самих, што је, морамо признати, веома задивљујуће. Предочена нам је слика о Држићу као великом уметнику и књижевнику, што и јесте био. У њему се бори човек жељан знања против човека спутаног својим сиромаштвом, велики књижевни таленат против личности спутане зулумом Друбровника, политичар против свештеника итд.

Из наведених примера, долазимо до закључка да се у Држићу стално смењују идентитети његове личности који су прилагођени ситуацији. Од сасвим, по Дубровчане безазленог дела Тирена, преко Грижуле и Дунда Мароја, Држићев став према Дубровнику се најбоље може сагледати у трагедији "Хекуба". [6] Сво разочарење, бес и и очај који је Држић у себи сакупљао, на крају је испољио у писмима која ће бити послата фирентинском војводи Козму Медичију и његовоме сину. Ова писма су врхунац Држићевог изобличења, преобликовања личности из родољупца у уротника своје земље. Такође, писма су његово последње "дело" после којег он нестаје са лица земље.

Уротнички рад Марина Држића био је револт на разрушен интегритет његове личности од стране Дуборвчана. Једноставно, ренесансни човек тога доба морао је да се прилагоди условима живота у различитим срединама, односно да прихвати и спроведе у дело захтеве надређених чланова друштвеног сталежа. Да би опстао, Држић је морао да буде и шпијун у корист Дубровника и иронични говорник у доба поклада или пирова [7] па на крају и противник своје мале републике. Поред свештеничког чина, оргуљаша, писао је и онда када је од њега то било захтевано. Био је човек са једним телом, а више лица. Држић је био човек чија је личност наилазила на свакодневна растројства у погледу личног идентитета који, ако боље сагледамо, није ни имао. Ренесанса је из човека испила свако самопоштовање, слободно мишљење и смисао за нормалан живот. Снага ренесансе је људе обликовала на онакав начин на који је она желела па је и Држића обликовала сила која је била ван његове контроле. Човек је представљао "недовршену животињу" [8] којој треба створити идентитет и обликовати је онако како је апсолутистичка држава Дубровник налагала. Сваки вид побуне против тога завршавао је бизарном казном - смрћу. Ово је још један показатељ да је Дубровник био апсолутистички настројен и да не постоји начин на који би се он могао "уразумити", што би за слободно писање и слободну књижевност био поновни процват. Кроз Држићева дела пратимо читав његов живот и све промене његове личности, промене које су била, могло би се рећи нагле. Оне су биле резултат деловања спољашњих фактора којима Држић никада није успео да се одурпе. Један период, једна власт и један правац, успео је да се сурово поигра са великим човеком тога времена и да га промени и преокрене на погрешну страну.

Када сагледамо прво нама познато писмо које је Држић послао фирентинском војводи, увиђамо да је пре њега постојало још једно писмо које није сачувано. У том несачуваном писму, како он каже, послао детаљни опис града Дубровника и његове владе. [9] Из првог нам познатог писма видимо да Држић сматра да је потпуно оправдано то што он захтева од војводе да покори Дубровник и да посеје семе своје способности и ваљаности. [10] Говори о дубровачким нискостима и каже да Дубровчани троше новац где не треба. Наводи да Дубровчани желе да се што мање о њима дозна у спољном свету да би живели "сами за себе" [11] и желе да униште морнарицу. Држић још пар пута моли војводу да покори Дубровник и састави нову владу коју неће чинити "двадесеторица ненаоружаних лудих и безвредних наказа". Ово место у тексту указује да је Марин показао своје друго лице, лице окренуто против Дубровника и ограничених умова у њему. Он одједном није више онај човек који се смешка властима, изводи представе и ради у корист Дубровника, већ огорчени човек коме као да је лакше што може некоме да каже све што мисли о свом граду. Сада у њему кулминира идентитет нервно растројене особе која жели да се на сваки начин освети Дубровчанима. Незадовољан је судством и сматра да би на чело суда требало поставити поузданог италијанског правосудног капетана. Затим говори о проблемима тог суда које је по његовом мишљењу неправедан и не уме да суди. Постоје још многа злодела која су учинили, али Држић не говори о њима јер сматра да је заморио војводу па помиње само једну битну причу; причу о Миниатију. Након тога, сазнајемо да се Дубровник никада није супротстављао ни једној држави која је желела да га освоји, увек је био у вазалном положају, иако он то не признаје. Турци ће лако освојити Дубровник у потпуности уколико се не промени влада. Држић даје војводи предлог како би могао да освоји Дубровник; жели педесетак војника са четворицом капетана и једним пуковником. Капетанима требало дати задатке да купују коње или да дознају новости, да откупљују робље и сл. да Дубровчанима не би пало на памет да су капетани у служби шпијуна. На све начине Држић покушава да увери војводу да покори Дубровник па излаже своје планове и своја виђења.

Сиже другог, односно трећег Држићевог писма, огледа се у томе да он и даље моли војводу за помоћ и наговара га на освајање Дубровника.

"Чега се бојимо? И зашто оклијевамо?"

Овим Држић показује своју спремност да се обрачуна са Дубровчанима. Жели да што пре дође до пада Дубровника јер он то и заслужује. Сматра да је уз божју помоћ и моћ великог војводе пад Дубровника сигуран. Сазнајемо да су 17. јула дубровачки поклисари посетили Великог Турчина у Нишу и предали му данак. Ово је још једна чињеница која нам указује да је Дубровник био у вазалном положају, а где се чинило да је све под контролом и да је то утицајна држава која је свим осталим државама драга.

Наредно писмо Држић упућује Козмовом сину, принцу Фиренце и Сиене. Држић га обавештава да је већ писао његовом оцу који још увек ништа није учинио и моли га да каже "двије ријечи" у прилог њему и на тај начин убрза разарање дубровачке државе. Ово писмо указује на Држићеву непоколебљивост и упорност да се освети Дубровчанима. Не бира средства и начине да представи своју државу у лошем светлу, односно у светлу у каквом је он види. Представља великог противника Дубровника који је мало пре тога био сасвим "обичан човек" који је радио у корист своје државице. Дубоко верује у то да ће му војвода од Фиренце помоћи и да ће врло брзо видети како ће Дубровчани испаштати за све неправде које су му нанели и за сва злодела која су учинили.

Последње писмо, такође, упућено је принцу. Држић каже да су се промениле околности у Дубровнику и појачале страже и да није време да се спроведе план о којем је у претходним писмима помињао. Жели да оде у Дубровик и види шта се тамо дешава, а онда обавести војводу који би се тиме послужио онда када би одлучио да нападне Дубровник. Држићев поступак јасно указује на то да је шпијун сопствене државе. Међутим, иако ради против Дубровника, поново је морао да се понизи пред неким што он и сам наводи у писму: "Ако ми Ваша Преузвишеност ништа друго не заповједи, опраштам се љубећи Вам најпонизније руку и препоручујући Вам се заувијек". На основу Држићевих писма, није нелогично поставити питање - да ли је на послата писма добијао одговор?

На основу последњег писма, увиђамо да је Држић схватио да је у опасности и да жели да побегне из улоге уротника. Међутим, напуштање наратива му не полази за руком; отишао је предалеко и није било могуће вратити ствари на старо. Ово је Држић "платио главом". [12] Желећи да буде свој, Држић је још једном био човек који се покорава властима којима поново робује. Не успева да побегне од својих мисли које су спутане од стране "већих" и које су без реда, оне које нису усаглашене са његовим првобитним, односно неизмењеним људским идентитетом.

Држић је разочаран и киван на Дубровчане и покушава да преко рушевина Дубровника пронађе свој лични, давно изгубљени и изобличени идентитет. Све ово наводи на веома турбулентну Држићеву биографију. "Када је уништен један ауторитет или туђин, његово место заузима други" [13]; теза која нам помаже да схватимо да је пре Држића било таквих случајева, али ће их бити и након њега. Свако је роб ренесансе и Дубровника јер је рођен у баш то време када се велике експлозије дешавајау у тачки сусрета ауторитета и туђина [14] и које ће имати одјека и у новијој књижевности.

Свакако ће Марин Држић остати интригантна личност XVI века чији ће унутрашњи портрет многе наредне генерације проучавалаца истраживати. За сада је довољно знати да је Држић представљао човека који је обликован онако како су желели други и како је наметала поетика апсолутистичке владавине Републике Дубровник. Постоји сумња да је Држић убијен онда када је ухваћен у свом уротничком раду. Према расположивим подацима, сахрањен је као анонимни клерик у крипти цркве Сан Заниполо у Венецији. Поред свих проблема које је доживео са узвишеним ауторитетом, успео је да се избори за своје место у историји ренесансне књижевности, која је, морамо признати, веома богата. Кроз Држићево постојање и записе, пратимо развој једне личности која варира од обичног свирца до веома огорченог и растројеног уротника.

Тумачење фуснота:

[1] С. Гримблат, Самообликовање у ренесанси, Клио, Београд, 2011, 19.

[2] http://www.skole.hr/ucenici/os_visi?news_id=429, 7. 11. 2015.

[3] Т. Топличанин, Свакодневница ренесансног Дубровника у драмском делу Марина Држића, ркп, 31.

[4] Т. Топличанин, Свакодневница ренесансног Дубровника у драмском делу Марина Држића, ркп, 32.

[5] М. Пантић, "Велики смијех" Марина Држића у своме времену и данас, Глас, књига 12, Београд, 1984, 6-8.

[6] Т. Топличанин, Свакодневница ренесансног Дубровника у драмском делу Марина Држића, ркп, 33.

[7] Време када су у Дубровнику одржаване свечаности за које су писана дала која су приказивана као позоришне представе у извођењу Помет-дружине. Та дела су првобитно морала бити одобрена од стране врховне власти Дубровника.

[8] С. Гримблат, Самообликовање у ренесанси, Клио, Београд, 2011, 23.

[9] Marin Držić, Djela, priredio Frano Čale, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1987.

[10] Исто.

[11] Исто.

[12] Дубровник је имао своје шпијуне који су били важни за његов опстанак. Постоји веровање да су због тих дописа, управо Дубровчани убили Држића.

[13] С. Гримблат, Самообликовање у ренесанси, Клио, Београд, 2011, 29.

[14] Исто.

Литература:

1. Гримблат, Стивен, Самообликовање у ренесанси, Клио, Београд, 2011.

2. Držić, Marin, Djela, priredio, uvod i komentare napisao Frano Čale, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1987.

3. Držić, Marin, Dundo Maroje, Izdavačko preduzeće >>Rad<<, Beograd, 1964.

4. Kunčević, Lovro, Ipak nije na odmet sve čuti, časopis Anali, Zavod za povjesne znanosti, Dubrovnik, 2007.

5. Leksikon Marina Držića, Leksikografski zavod "Miroslav Krleža", Zagreb, 2009.

6. Пантић, Мирослав, "Велики смијех" Марина Држића у своме времену и данас, Глас, књига 12, Београд, 1984.

7. Топличанин, Тамара, Свакодневница ренесаснсног Дубровника у драмском делу Марина Држића, ркп

8. http://www.skole.hr/ucenici/os_visi?news_id=429, 7. 11. 2015.