Миткетов монолог из Коштане

Еххх... Чалгиџије, метери, браћо моја рођена... Онај мој брат, никад срећу да не види... Само вика "кући" па "кући"... Пој Коштанчедо... Пој... Како мајка сина имала... Гледала, чувала, што на сина душа заискала, све мајка давала... А син, болан... Пораснаја син! Дошла снага, башче, девојке... Син полетеја... Све што искаја, све имаја: сабље, пушке, коње, девојке! Леле...! Коју девојку неје погледаја, само њојне косе неје замрсија, и уста целиваја... Ни једна му не одрече, ни једна га не превари... А он... Све ги целиваја... Све вараја... И болан бија... Болан од самог себе... Ете, тој сам ја! Па од т'ј бол, дерт ли је, проклетија ли је нека, еве, на ногу гинем?! Идем бре по ме'ане, скитам, дерт да заборавим, с'н да ме у'вати... А с'н ме не ваћа... Земља ме пије, ноћ ме пије... Ене и она месечина, па и она ме пије! Ништа ми бре није, здрав сам, здрав... А болан... Еееј, болан од самог себе... Хех, деца моја... Слатка моја деца! 'Ајде, појте... Искам да слушам ваш топао, ваш мек' глас... Зашто, моје срце се искубало, снага раскоптала, остарела... Искам, жално и тешко да ми појете...

-Коју песму газда Митке?

Како мори Коштан "коју"? Зар је једна песна жална, а? Знајеш ти Коштан шта је то "карасевдах"? И тој тежак, голем карасевдах?! Ете, ту болест ја болујем... Ехехееве, остаре, а још се не наживе... Још ми за младос' и за лепотињу, срце гори... И изгори... Пој Коштан, кад се од Каракулу на Билачу, Прешево, Скопље удари... Ноћ летња... Шар-планина у небо штрчи, а испод њума легло пусто... И мртво, Косово... Друм широк, прав... По њега се расипали ханови, сераји, башче... Мартинка ми у крило, а коњ! Дорча мој... Ногу пред ногу... Еееј, а чалгиџије... Што ги још од Билачки хан поведешем... Пешке иду иза мене и свирииив, свирииив кроз ноћ... И на месечину свирииив... Еееее... А из сераји и башче, куда младе жене и девојке око шедрван оро играв... Грмета свирии, дајре се чују и песмааа... Амааа... Не'е то песма, него глас... Глас! Па тај глас иде, иде, трепери, с' месечину се лепи, и на мен' као мелем, на срце ми пада... Еееееј Коштан... Етеее, туј песму... Тој време да ми појеш... Ама тој време, више не дође... За тој време ћу ја, жалан да умрем... Сс отворени очи у гроб ће да легнем... Пој Коштанчедо... Жал за младос'... За моју слатку младос... Што ми тако у_ништо отиде и брго остави... 'Ајде, пој! Викај гу! Моли гу, да ми се само још један_пут врне! Да гу само још један_пут, осетим... Помиришем... Пој чедо! Да знајеш... Да знајеш, мори моме...