Покушај проналажења сличности између Диса и Змаја, Д. Ђорђевић

Ако бисмо тражили сличности између двојице великих српских песника то бисмо требали да радимо у њиховој поезијим. Међутим, можемо без проблема завирити и у њихов приватни живот.

Приватност

Пођимо од тога да је Змај имао жену Ружу Личанин и са њом петоро деце. Судбина је хтела да га жена и деца напусте преселивши се у неки други, можда бољи свет. Од тада Змај пати и пише Ђулиће увеоке којима су претходили Ђулићи који одишу срећом и топлим породичним амбијентом.

На другој страни Дис је имао жену Христину-Тинку и са њом двоје деце. Од породице ће Диса одвојити рат када он са српском војском одлази у Грчку и Француску републику.

Прва сличност Диса и Змаја назире се у томе што су обојица били породични људи што се не може рећи баш за све песнике, уметнике, књижевнике. Интелектуалци су тежили да буду сами. Међутим, то није оно у чему се најбоље види њихова сличност. Њу ћемо најверније уочити у њиховим књижевним делима, односно поезији.

Змајеви Ђулићи увеоци према Недовршеним песмама Диса

Велики Змај ће након своје трагедије написати једну од најлепших српских збирки поезије под насловом Ђулићи увеоци. У њој ће се наћи много песама, али једнолични мотиви - мотив смрти, деце, туге, боли, чежње, привиђења... Дис ће пак жалити за домовином, женом и децом што га може довести у везу са Змајем.

Окренимо се прво Увеоцима. Пре свега сагледајмо песму која је у збирци под бројем VII у којој ће Змај говорити о свом великом јаду који га прати током читавог дана. Дан му пролази тешко, притисак у грудима је увек присутан. Црнило му пада на душу и гуши га као нешто страшно, нешто опако. Та црнина назива се ноћ. Дакле, током читавог дана и ноћи он је сам са својом чежњом за породицом и за животом. Тужи као рањена птица која не може да лети ни дању ни ноћу већ је ту као статична фигура пропадања. Већ у наредој, осмој песми Змај нам говори о мртвим данима и ноћима који су још увек ту и о болима које не престају. Срце је мртво, а његове песме су мртво цвеће без мириса. Једна од најемотивнијих песама је песма под редним бројем девет у којој Змај доводи у везу ћерку Смиљку са њеном мајком Ружом. Смиљку ће лирски субјект научити да каже ,,Мати". Овај податак и повезивање ћерке са мајком биће значајно у тумачењеу једне од четири Недовршене песме Владислава Петковића Диса. У наведеној песми, Ружа је већ мртва и лирски субјект не види шта га одржава у животу, али своју тугу успешно исказује песмом. Десета песма говори о Ружи која је представљала највећу бол Змајеву јер је њеним губитком он изгубио и онај последњи зрак сунца који је падао на њега и његову рањену душу. Изгубио је своју наду, веру и љубав. Даље ће Змају лишће шаптати да не тражи беле виле јер су умрле да бисмо касније сазнали да је Ружина суза на самрти утопила Змајеву душу. Он не даје да сахране његову љубав, његову Ружу. Било би боље да је спале него да је препусте црвима и трулежима које ће је нагризати. Људи неће разумети Змаја, питаће се због чега не плаче и зашто не показује своје осећање боли не знајући да је права бол заправо бол душе која је итекако присутна дубоко у њему. Лирски субјект ће своју бол повезати са лудилом очаја, а даље ће нам рећи да је све тамно и сиво, као да није свануо дан и он гледа у сетну даљину као да га срећа никада није дотакла. Двадесет и четврта Змајева песма ће бити једна од најзначајнијих за његово довођење у везу са Дисом те је она и била један од окидача за писање овога рада. Лирски субјект се враћа кући и тамо га чека жена са децом која му љубе руку. Он је срећан и тој срећи нема краја, али када се мало тргне, схвата да је то само његово сећање и да од тога у реалности није остало ништа. Змај жели да му људи кажу да то није тако и да је све у вези њихове смрти лаж. Много пута ће кроз дескрипцију природе Змај исказивати своја осећања што ће нам послужити за добро повезивање са Дисом, али ће Змаја довести до врата симболизма поред његовог примарног сврставања у романтичаре. У двадесет и деветој песми Змај ће се сећати своје мајке и свога оца што га дубоко везује са породицом и чежњом за њом. Лирски субјект ће још једном показати своју величину која се огледа у поштовању и очувању свог породичног живота. Змај ће такође споменути међу смрти и живота што га може довести у везу са Јованом Дучићем, али нека то остане као тема за неки од наредних радова. Песма назначена бројем LX још једна је од најзначајнијих за овај компаративни рад, а казаће нам да је Змају у сну дошла поново његова мајка, али и његова драга, његова Ружа. Поред тога каже још и следеће:

,,У сну, дабогме, у сну,

деца ми стигла мила,

и одмах сам их позно,

мада им никла крила."

У сну ће се лирском субјекту много пута приказати деца и његова жена и они ће бити она спона која ће га повезивати са животом и одржавати га у њему. Он је сањар и чиста песничка душа, из његовог срца непрестано теку сузе. На јави му се приказују визије његових најближих које он жели да загли, али како је то немогуће, он ће то учинити венцем својих песама. Моћ песме је оно што нам Шантић у својој песми ,,Претпразничко вече" представља на следећи начин:

,,Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!

Ми пјесме твоје, и другова свију

Што своје душе на звјездама грију -

Света смо жива породица теби!"

Моћ песме да на неки начин замени или боље речено, бар мало надомести тај недостатак ближњих искористиће, како Шантић, тако и Змај, али и многи други песници. Песме су најчешће деца ствараоца, она деца која имају потпуно разумевање за сва њихова осећања и патње.

Најважније је код Ђулица увелака, дакле, оно што се Змају јавља као визија, као приказање, као сан - породица.

Осврнимо се сада на Недовршене песме Владислава Петковића Диса. Недовршених песама је свега четири и немају своје наслове. За потребе овога рада користићемо све четири песме како бисмо добили што вернију слику о повезаности Диса са Змајем и, наравно, Дисовом познавању Змајеве поезије.

Прва Недовршена песма Дисова говори нам о томе како се његова драга њему не јавља, ,,а има кад." да би уследио наставак: ,,Сем ако не спава, ако не дише" што нам казује да Дис сумња у то да ли је његова драга још увек жива. Од њега је породица далеко десет месеци и он је оставио ,,Завичај, децу и дом свој лепи.". Долазимо до закључка да је Дис (као и Змај) био одвојен физички од своје породице, додуше на други начин, али их повезује његова песма и мисли које су далеко од њега самога и које лете по Србији и његовој кући. Дисова душа ,,често мре" и над њиме се надвио ,,гавран стари" и ,,утваре црне". Приказивање туге и чежње за својом породицом приказано је на скоро идентичан начин као и код Змаја. Даље ће Дис рећи:

,,Гледам их каткад. С часа на час

Видим постељу! О какви дани!

Заспао цвркут, дечији глас.

А где су деца? Моји малишани?

У дну дворишта мати, ногу боси'.

Цвет црвеног каранфила у њеној коси."

То што Дис гледа постељу, децу и жену није ништа друго до привиђења. Њему се породица привиђа у овом случају на јави и он види своју срећну прошлост као што је Змај видео у Ђулићима и читао у песми коју је пронашао случајно након смрти ближњих па је након подсећања на прошлу срећу, спалио. Деца су његови малишани које он сада не види, али је веома интересантно то што Дис, иако није физички са породицом, очекује да чује дечије гласове које у реалности не чује. Дубока је његова веза са породицом, са децом, толико дубока и јака да ће у другој песми рећи ,,Све више су моји мили од мене далеко.". Представља слику беспомоћног и несрећног оца налик на онога који је био Змај, лекар којем су деца умирала на његовим рукама. Змај у цвећу види многе симболе који ће га подсећати на нешто лепо, али давно прошло док ће га Дис назвати крвавим. Све више је тежње за симболистичким приказима. Трећа Недовршена песма је заправо кључна за довођење Диса у везу са Змајем. Строфе које су најупечатљивије су следеће:

,,Што л' је то тако? Одавде чак

Привиде ми се три беле главе,

Три бледе главе и покров лак,

И покров велик, изаткан од страве.

Три мртве главе, а бледе су тако!

К'о да се још плаше? Бар да им је лако

И све је тако. Долази он,

Долази у сну мој синчић мали.

Онако мио, ал' нешто бон:

Однекуд га носе узбуркани вали.

Кад му видех лице, ја осетих сузе:

Пружих њему руке, дубина га узе.

Ја опет сањам. Дошла ми кћи,

И дан велики: сунце је греје.

Али и с њом мати. Срећни смо сви.

Њу игра одне. Ал' се слатко смеје!

Више моје главе кликће чудно јато:

,,Беше тако срећна, умрла је зато."

Из представљених стихова Диса можемо увидети много различитих ствари и различитих песничких слика, али је она основна око које су потчињене све друге је слика деце која се Дису привиђају у сну. Сања децу и породицу баш као и Змај и то је онај кључ који отвара душевна врата Јована Јовановића Змаја и Владислава Петковића Диса. Туга је нешто што им је заједничко, а бол је само трансформација те туге која притиска нерве песничке душе. Дубине су узеле Дисовог сина, а Змајевог смрт. Игра је однела његову кћер, а Змајеву смрт. У његовом сну сви умиру и он остаје потпуно сам као и његов претходник, несрећни доктор. Занимљив је мотив човека који је на неки начин резонер те ће Дису рећи да не брине јер су сви они који у сну умру, на јави живи. Нечег таквог код Змаја нећемо наћи јер је Змај био свестан тога да су они стварно мртви и да не постоји могућност да их икада више види и загрли. Међутим, код Диса је ово уведено да би дало неку светлу ноту песми јер он само слути и нагађа њихову смрт која никако није реална. Дакле, Змај би заправо био песник реалне смрти, а Дис имагинарне или сновидовне. Дис ће у завршној песми рећи да га је туђина  лепо примила, али нигде не може бити исто као што је у својој земљи, међу својима. Након свега, он више нема куда и умире без лека.

Овај рад можемо закључити једним занимљивим стихом Владислава Петковића Диса (из четврте Недовршене песме) који свакако најбоље симболистички показује и оживљава тугу двојице песника које жале за оним најмилијим у људсокоме животу:

,,Не уме човек да буде јак

Кад кише лију са свију страна."