Ружа, Д. Ђорђевић

ружа

нисам о теби сањао дошла си тихо
нечујно дошла и остала
остала из ината да гледам те очи
детета и косу богиње и виле
усне ране руже
срце мелем за ране
одсјај ока обасјава малу вилу
са лутком у руци
тихо корачаш
и дишеш
и постојано стојиш
нечујно живиш
а волиш целим телом
дуго ћеш остати
усељаваш се у све празне делове
мене
скидаш прашину осећања
волиш
живиш
и у мени
постојиш
неко си мени
кога видим у тами сећања
у пољу ружа
у голом и пустом пољу
у цвету и мирису орхидеје
у зраку сунца
постојиш у кожи
ноктима
свесци
очима
души
не даш да клонем
до јутра си ту
као месец поред звезда
и срна поред јелена
буди ту
не иди
нећу те пустити
нећу дати да кренеш
нестанеш
јер нисам принц
који оставља
своју ружу
која ради њега
повија своје трње
да га не огребе
хвала ти