Успавана лепотица, Д. Ђорђевић (четврти део)

Успавана лепотица

Спава... Тргне се у сну. Питам се, шта ли сања? Посматрам је неко време размишљајући о неким небитним стварима. Лутајући у својим мислима, нисам приметио да је отворила очи. Пробудила ју је топлина на очним капцима; топлина сунчевих зрака која се гордо ширила свуда по соби и непријатно пекла. Устала је, протрљала очи и погледала кроз прозор. Те очи гледају у даљину као да нешто траже... Убрзо се умила и попила кафу – прво што је сваког ујутра радила. Мрзовољно је чекала да прође дан. Није излазила... Чинило се као да нема воље за животом. Из часа у час све више је тонула у мрачни сутон својих мисли. Било је мучно за гледање! Преламала се у себи око нечега; као да је желела да разговара са неким. Читава два сата свога живота провела је зурећи у зид на коме није било ничег другог до једне пукотине из које је вирила нека танка, паучинаста нит. Узевши књигу поново је заспала. Да ли она нешто ради осим што у последње време стално спава?!

Чује се звоно... То је уствари био онај гломазни и труо сат који је својом гласном звоњавом узнемирио њене очи које су се поново отвориле, али сада, чини ми се, опет другачије. Као да се сажаљева на свет... Тај сјај у двема морским дубинама миловао је све што би она погледала. Трулеж је показивала 21h. Почела је да се спрема. Одједном је некуд пожурила...

Вече је било тихо и спарно. Права јулска ноћ. Навукла је неке крпице на себе и изашла, а ја сам кренуо за њом. Лутала је парковима и мрачним улицама; изгледала је бесно и изморено. Малочас безазлени сјај у њеним очима претворио је њен поглед у поглед огорчене и кивне богиње. Можда јој је било жао што је преспавала тако леп дан? Ма, надокнадиће она то сутра, она је добра девојка – нешто је из мене проговорило. Ни сам нисам знао због чега је у мени толика иронија... Можда тражи лице особе коју је желела да види јутрос пре него што се успавала уз књигу. Чујем смех. Био је то смех неке девојке која је била срећна као наша богиња некада. Загледала се у њу мало боље... Боже, па та девојка је ишла са њим; са оним кога Успавана лепотица целог дана тражи! Осећала се понижено, преварено, сломљено... Схватила је да је била изиграна. Седећи и даље у парку размазала је сву своју недавно нанету маскару, а затим је запалила цигарету. Размишља о свему...

„Шта да радим?“ – непрекидно је одзвањало у њеној глави. Ваљда је смислила нешто. Кренула је кући и ушавши у своју собу, одмах је, као по обичају, заспала.

Ноћ је била звездана и ведра. Град се стишао, а већ одавно упаљене уличне светиљке трепериле су као да се нешто важно дешава. Нисам схватио шта... Ново јутро је близу! Небо је опет почело да румени и било је спремно да прихвати ново сунце, а испрати месечев сјај. Коначно! Први зрак је ушао у собу кроз мали умрљани прозор на којем су били оцртани отисци њених прстију и ружичастог кармина. Већ други зрак јој је заголицао очи, али се ништа није догодило. Није одговарала. Никада се више није пробудила; остала је да спава заувек... Њена јутарња кафа се давно охладила баш као и њено тело прелепих облика и црта. Са трећим зраког летњег сунца вазнела се високо на небо као анђео коме је овоземаљски живот био потрошен. Био сам збуњен. Осећао сам кривицу. Питао сам се шта сам јој ја заправо био?!

Добио сам одговор – био сам њен Анђео Чувар који није био способан да је сачува од јачине презира и љубавног бола који јој је нанет. И данас осећам да ме гледа са велике висине желећи да ми нешто каже, али ипак неће. Наравно, недоречена – као и пре! Схватам је, то ће сачувати за њега и рећи ће му када се поново буду срели сами. Негде... Високо. Горе.