Први сусрет Богдана Поповића са Јованом Скерлићем

Године 1895. био сам у Смедереву као изасланик министра просвете на испитима у гимназији. Група београдских свршених матураната, на путу и излету до Ђердапа, зауставила се била у старом Ђурђевом граду, и смедеревска општина приредила је у њихову част свечан, велики банкет, на који су се биле стекле власти и интелигенција смедеревска. Као министров изасланик, ја сам имао част представити том банкету у част ђака, и на крају вечере држао сам говор, уобичајен у таквим приликама, саветујући ђацима, у првом делу говора, да обрате пажњу на физичко васпитање, другим речима на здравље, а у другом делу говора препоручујући им, као једну од најважнијих моралних тачака, толеранцију. Велика трпеза била је постављена у облику слова Т, и лево од мене, с краја левог крака стола, устаде да ми одговори, у име ђака, један витак, црномањаст младић, с крупним црним очима, лепом црном косом, и нарочито лепо скројеном главом. Озбиљан, чак нешто мало натмурен, како је изгледало, одговорио ми је тај младић, у име својих другова, у необично правилном и течном говору: - ,,да они знају за вредност здравља, иако се човек увек не влада према своме знању; и да ће им то здравље требати у служби своме народу". После вечере, разговарао сам са Скерлићем, - јер је тај младић био он, - и упитао сам га у који ће се факултет уписати. Он ми је одговорио да се још није решио, и да се колеба између природних и књижевних наука. На то сам му ја у даљем разговору рекао да је то више-мање свеједно за крајњи резултат. Ко има у себи ,,нечега", ,,свога", он ће од књига и од првобитне струке неминовно доћи на ону науку и оне проблеме који су у трајној и тесној вези с његовим духом и природом; ако је погодио струку, он остаје у њој; ако је, из буди којих разлога, ушао у другу, он ће се вратити у ону која је битно његова. Да га најближим примером у то уверим, ја сам му поменуо да сам ја остављајући на страну личне, за будућност увек проблематичне способности - сасвим случајно уписан у ,,историјско-филолошки" одсек филозофског факултета. Док сам о распусту после положеног испита зрелости био ван земље, један професор ме је уписао у тај одсек; а моја је жеља била да се упишем у ,,природњачко-математички одсек". Да сам урадио ово последње, ја бих, рекао сам му, преко физиологије и психологије ипак дошао на естетику. ,,Ако сте - рекох му - рођени за књижевност, ви ћете њој доћи и преко математике. Ни време које будете дали математици неће бити изгубљено за књижевност - толико су све науке у својој дубини везане једна за другу." Он је ћутећи примио ове речи, и после даљег кратког разговора ја сам му пожелео пријатну проводњу на његову излету.

О јесени, на свом првом предавању нове школске године видео сам међу осталим ђацима и Скерлића, који се у међувремену уписао у лингвистичко-литерарни одсек Филозофског факултета. Тако сам га гледао четири године, док није после тога наставио своје студије на страни и у исто време почео своју сјајну књижевну каријеру. Ја сам имао много добрих ђака у свом дугом наставничком животу, и они су били, и данас су, једна од радости мога века. Један од начина по којима сам могао познати њихову вредност било је посматрање ђака при бележењу слободног, недиктованог предавања наставниковог. Никад ниједан мој ђак није боље од Скерлића умео изабрати коју чињеницу или мисао треба забележити мимо друге, нити је боље умео запамтити оно што је било вредно забележити. Доброга избора нема без оригиналног духа, ни трајног памћења без дубљег осећања.

Богдан Поповић