Успавана лепотица, Д. Ђорђевић (други део)

Интригантно сазнање

Ствари су се даље одвијале на неочекивани начин. Говорио сам језиком који није разумела, гласом који она није чула... Сазнање да је некада имала вереника који је нестао без трага и гласа, а она остала сама, бацило је моје мисли у још већу таму. Претпостављам да је несрећна, да јој недостаје нечија пажња, љубав; да јој фале пријатељи и породица. Недостаје јој једноставно све оно што сваки човек на овој планети заслужује да има. Људи, она нема нормалан живот, а ипак изгледа предивно! Посебно је красе њене плаве очи које су налик на морске дубине и смеђа коврџава коса која је неправилно падала преко рамена. Усне – савршенство; затворене усне – судар светова... Носила је неки ланчић са привеском у облику слова а. Можда је то почетно слово њеног имена или почетак нечег другог; почетак азбуке, почетак абецеде, почетак почетка или нови почетак у животу? Нова страница коју сам ја по ко зна који пут џабе окренуо. Руке су јој нежне и беле па се негде у дубини те белине назире нешто плаво, скоро па модро и неправилно се грана свуда по руци. Него, полако са тим... И даље ме мучи питање где је била свих ових дана?! Можда је требало да питам неког из окружења. Али, ја сам заборавио... Ти људи не разумеју мој језик и не чују мој глас. За њих сам апстрактна појава и нешто што може само да се осети у ваздуху. Обећао сам себи да ћу помоћи тој, назовимо је „познаницом“ – познаници. Наћи ћу начина како! Најбоље би било да је пратим, гледам шта ради, чувам кад затреба и упозорим ако осетим опасност. Неколико дана је протекло, а она није извирила из куће. Можда се боји нечега... Можда је изморила недељна, мени интригантна шетња...

Ушао сам тихим кораком у двориште и приближио се вратима која су била откључана. Лагано сам ступио у предсобље. Око мене је био неки стари и прашњави намештај који је изгледао као донет из музеја. Било је ту и пар столица, прљава џезва за кафу и један омањи ормарић. Све је изгледало помало језиво; било је запуштено, прашњаво... Гуши у грудима... Најгори је сат који је, кад год би се казаљке љубиле, лупао тако јако да би затреперело нешто у мени, нешто што не постоји одавно, нешто што ми је украдено...

Отворивши следећа врата, прво што се дало видети јесте велики кревет са изгужваном постељином. Поред кревета је била још једна столица окренута тако да гледа ка прозору. Она није била ту... Сео сам да се одморим и да је причекам; гледао сам кроз прљави прозор у бескрајне и невине даљине и осећао се као да седим на иглама, а не на обичном комаду намештаја који би цвилио при сваком трзају. Нисам ни приметио да је неко отворио врата. Била је то она! Шта да радим сад?

Није ме ни приметила... Носила је у рукама некакву слику која је била уметнута у напукли рам. Да! Као што сам и мислио, све у овој кући је труло и напукло. Уосталом, као и судбина господарице куће... Након што је прешла дланом преко напуклог стакла на раму, оставила је слику на сточићу који се налазио са десне стране кревета. На зидовима није било ни једне слике. Били су некако голи и хладни. На њима су били отисци масних прстију, флеке од вина и ко зна чега и по који паук. Сваки детаљ био је сведок да ту живи неко коме није стало ни до чега осим до те слике која је једина ствар коју је господарица обрисала. Питам се шта ли је на тој слици коју нисам смео да погледам. Шта ако се на њој налази њен брат или неко ко је био њена породица? Или можда чак њен вереник? То би ме сломило... И даље не гледам слику...

Устао сам са столице и упутио се ка вратима, а дошавши до њих као да ми је нека сила окренула главу и натерала ме да још једном погледам иза себе. Видео сам њу како седи на кревету и како шакама покрива лице, а крајичком ока ухватио сам онај рам који никако нисам смео и желео да видим. И ето! Коначно сам сазнао шта је у том раму о коме се она „брине“. Између тих лествица преко којих је глуво зевало напрсло стакло, налазила се пожутела фотографија...