Издвојене песме из Ђулића увелака и ,,Недовршене песме" Диса

ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

IV

Пођем, клецнем, идем, застајавам,

Шеталицу сату задржавам;

Јурим, бежим, кâ очајник клети:

Зборим речи, речи без памети:

"Не сме нам умрети!"

Вичем Богу: Она је још млада!

Вичем правди: Она се још нада!

Анђелима: Ви јој срца знате!

Вичем земљи: Она није за те!

Ниоткуда нема ми одјека, -

Вичем себи: Зар јој немаш лека!...

Идем, станем, кâ очајник клети,

Опет зборим речи без памети:

"Не сме нам умрети!"

Идем, станем, па ми клоне глава

Над колевком, где нам чедо спава.

Чедо с' буди, па ме гледа немо;

Гледамо се, па се заплачемо;

Па и њему, кâ очајник клети,

Зборим речи, речи без памети:

"Не сме нам умрети!"

VI

Mишљасмо да ће дуго да траје.

- Уђи-де мајко, - издахнула je!

И крај је болу, и крај је муци;

Издахнула је на левој ми руци.

Светиња грозна тог смртног часа

Паде нам на душу, паде нам на груди,

И нико нема ни речи, ни гласа,

Нико с' не усуди

Дотакнут се крила тог сна, ил' јаве,

Заталасат' ваздух око мртве главе.

Стајасмо неми код мртваца близу,

- Болови наши онесвеснули су;

Обамрло срце, претрнули ваји,

Следиле се сузе, смрзли уздисаји.

Питање једно дрхта нам на усти,

А ни то не сме нико да изусти,

Ове две-три речи, пуне вечна јада:

"Шта ћемо сада?.."

IX

Kад сам био на твом гробу

Замириса мир босиљка,

А мени се причу гласак:

"Шта ми ради моја Смиљка?"

Твоја Смиљка, сиротанка,

Још не може ногом стати,

А отац је зборит' учи -

Прва реч јој биће: Мати!

Кад узмогне ногом стати,

Кад научи матер звати,

Довешћу је гробу твоме,

Ту нек каже: Мати, мати!

Ох, како ће на те гласе

Црна гуја јада мога

Упити се, стегнути се

Око срца рањенога!

Па ће можда смртним стегом

Раздробити сву теготу,

- Ви'ш, како су лепи нади,

Што ме држе у животу!

XI

Bежећ' некуд - дођох, стигох

У тишину горе свете,

Па дозивах беле виле,

Што их снивах као дете.

Заћуташе горске птице,

Само дрва лишћем тресу,

А тај шапат кâ да вели:

"Не тражи их, - умрле су!"

XV

У гроб, у гроб спуштају је.

Живот мој, и моје све.

Страшан је тај црни амбиз, -

Само у гроб у гроб не!

Па зар ја да први бацим

Шаку земље на њен лес!

Рука ми се натраг трза, -

Тај обичај кује бес.

Ох, што нисмо сада онде,

Где је "дивљи" обичај;

Место гроба кроз ломачу

Јурне пламен, сине сјај,

Ја бих смело потпалио

Тај жртвеник, одар њен,

Да трулежу, да гњилежу

Отмен плен.

XVII

Што ме људи гледе тако

Што ме тако прате свуде?

Та пред њима нисам плакô, -

Па што ми се тако чуде?

Ја им нисам приповедô,

Моје боле, моје јаде, -

А лице је моје бледо,

Бледо било од вајкаде.

Ја пред њима нисам клекô,

Нисам прса своја био;

Ја им нисам ништа рекô,

Ја сам хладна стена био.

Ха - осмејак тај ме сећа,

Шта је чудно овим људма -

То је ова кита цвећа,

Што ј' на мојим виде грудма.

Ох, опрос'те страни људи,

Опрости ми, ледно доба,

Ево скидам с мојих груди

Росно цвеће с - њена гроба.

Ја се нећу китит' цвећем,

Већ га кидам на оделке,

У књигу га, ево, мећем,

Те ђулиће - те увелке.

XXIII

Ноћ је пала страшно мрачна

После мутна дана;

Ја у мраку Смиљку држим,

Она расплакана.

Покушавам да је тешим,

Па јој зборим туде:

"Залуд плачеш, чедо моје

Мртви се не буде." 

XXXIV

Смрти, смрти, црна смрти,

Ти си дошла по њу, - је ли?

Не пресеци, Бога ради,

Везу нашу! - А смрт вели:

"Ја разумем твоју стрепњу, -

Пресекла сам везу многу;

Ваша ј' веза тако јака,

Пресећи је ја не могу."

"Само ћу јој - то ми с' може -

Друго име сада дати,

Досада се љубав звала,

- Отсад ће се тугом звати."

LX

У сну, дабогме у сну,

И где би другде било,

Дође ми моја мајка

И поздрави ме мило.

На моје тешке јаде

Спустила своје очи,

Утишаше се јади

Небеском неком моћи.

У сну, дабогме у сну,

Дођоше друзи мили,

И стиснуше ми руку,

Сумор ми разведрили.

У сну, дабогме у сну,

Дође ми моја драга, -

У саломљеним грудма

Разви се нова снага.

И пролеће се засја

У души мојој тијој,

А заигра ми срце,

И почех певати јој.

У сну, дабогме у сну,

Деца ми стигла мила,

И одмах сам их познô,

Ма да им никла крила.

Па свако руку стави

На једну моју рану,

А то је било као

Да мелем на њу кану.

Будан сам, опет будан,

И опет... али нека,

Даклем на оном свету,

Онде те мелем чека.

LXIX

Нешто си рећи хтела

Кад више ниси могла;

Уста ти беху нема, -

Ал' суза ти помогла.

Онда сам сузу збрисô,

Сад је разумем тек,

Ти с' чеду нашем, Смиљци,

Видела кратак век.

А сјајак у тој сузи,

И тај разумем сад, -

Твојој је српској души

У деци био над.

И ти си рећи хтела:

"Кад Смиљку отме ноћ - - -"

Разумем, ох, разумем! -

Ал', где ми је та моћ?..

И испуни се слутња

Самртног часа твог,

Мезимче моје драго,

И то ми узе Бог.

Сад често у сну чујем

Дечице моје глас:

"Где год је Српче које,

Љуби га, ради нас!"

И тог је гласа тако

Рајски утешна моћ,

Од гласа тог се ведри

Жалости моје ноћ!

И читав врт се створи,

У њему цвећа шар, -

И ја по врту ходим

И берем цвеће, стар.

Па вијући умрлим

У спомен невен сплет,

Чини ми с' кâ да грлим

Цео будући свет.

НЕДОВРШЕНЕ ПЕСМЕ

I

Не јавља ми се. А има кад.

Сем ако спава, ако не дише,

Десет месеци равно је сад

Од растанка нам, откако не пише.

Још ћу чекати, иако сам дуго чек'о.

Десет месеци од мене моји су далеко.

Пре тол'ко ја сам оставио њу,

Завичај, децу и дом свој лепи.

Тад зима беше, сад жита зру.

А она не пише, а душа стрепи.

Залуд право кући мисао ми хрли,

Али кућу не налази, успомене грли.

А да напише бар речи две,

Да гавран стари са крова прне;

Да душу спасе, јер често мре;

Да ме оставе утвари црне.

Увек тежак облак дан ми сваки крије,

Срце полулудо, нигде мира није.

Гледам их каткад. С часа на час

Видим постељу. О какви дани!

Заспао цвркут, дечији глас.

А где су деца? Моји малишани?

У дну дворишта мати, ногу боси'.

Цвет црвеног каранфила у њеној коси.

У црној коси црвени цвет.

Црвеног трага по лицу ено!

Што то учини с тобом свет,

О моје драго, о моја жено?

Брзо приђох ближе: без погледа ока оба,

У два ока леже деца к'о два гроба.

II

Не јавља ми се. А има кад.

А можда не сме! Ко ли јој пречи?

Десет месеци равно је сад

Од растанка нам, а од ње ни речи.

Све ми се чини узалуд сам чек'о.

Све више су моји мили од мене далеко.

Можда јој брани баш светли цар:

Неће да царством утеха прође.

Милион срца пробо је бар,

јер мисли кроз срца небу да пође.

Он је изабраник, Син други, Бог га је хтео.

Првог свет благослови, њега је проклео.

Проклет је ето он, божји Син!

А можда божји и није жи'ми

Тек стави на се име к'о чин.

А безумни народ и то му прими.

Крвљу се умаза сав, векови да му се чуде,

И реч је оков'о, први да у злу буде.

Ал' цар погреши. Јер исти пут

Не води слави, него ужасу.

Небо и земља немају кут

За Сина новог сад да га спасу.

Јер као слава и ужас тражи таласе.

Сем Цара избрани народ пропашће, зна се.

Живот у свету ружан је сан

Мада се живи у знаку дуге,

Уз месец бледи, сунчани дан,

С помало смеха, и са много туге.

Ја видим правду и свачији тренутак позни.

Видим и натпис: Немачка и Виљем Грозни.

III

Ал' пропаст туђа није мој сан

А ни освете душа ми неће.

Да је да зађе крвави дан,

И смех крвави, крваво цвеће,

И да је да се најзад јави она.

...Откуд, да баш сада ударају звона?

Што л' је то тако? Одавде чак

Привиде ми се три бледе главе,

Три бледе главе и покров лак,

И покров велик, изаткан од страве.

Три мртве главе, а бледе су тако!

К'о да се још плаше? Бар сад им је лако

И све је тако. Долази он,

Долази у сну мој синчић мали.

Онако мио, ал' нешто бон:

Однекуд га носе узбуркани вали.

Кад му видех лице, ја осетих сузе:

Пружих њему руке, дубина га узе.

Ја опет сањам. Дошла ми кћи,

А дан велики: сунце је греје.

Али и с њом мати. Срећни смо сви.

Њу игра одне. Ал' се слатко смеје!

Више моје главе кликће чудно јато:

,,Беше тако срећна, умрла је зато."

И то је било. Испричах све

Једном чичици: очи му сиве.

,,Не бој се, рече, за снове зле.

Када мру у сну, на дану живе."

Од људског срца да л' има слабости веће?

Отад чекам црне снове, али немам среће.

IV

За бол и љубав душа ми зна,

У њој кајања никад не беху.

Од свог поступка никад не презах ја,

Па макар да је пиник'о у греху.

Роб ако постах. Али нећу крити

У страној земљи изгнаник страшно је бити.

Оставих, дакле, свој кућни праг

И отаџбину: најљуће ране.

Некако пренех свој живот наг

И наду на зору да опет сване.

Над мојом земљом надви се жалосна врба,

А туђина мене прими са слободом Срба.

Лепо ме прими туђина та:

Све неки добри, од срца људи

Ал' бити распет на крста два,

То је тек тешко, не лечи се туди

Отаџбина први, а дом крст је други.

Још болови сасвим нови, али дуги.

Не уме човек да буде јак

Кад кише лију са свију страна.

Нема очију за дубок мрак.

Не пева птица с умрлих грана.

Добро ми је данас ту, под туђим небом,

Ал' ми срце труне за мојом колебом.

Што је најцрње за овај мах,

То је што немам ни мало моћи.

Тол'ко сам мали да ме је страх:

Живим сарањен као у ноћи.

Ах, ти моћни људи из овога века.

Више немам куда, умирем без лека.