Из успомена о младом Скерлићу

У делу Добрачине улице, тамо где се она укршта са Јовановом улицом, са леве стране, а на другом углу спуштајући се низ Добрачину улицу, било је некада имање Скерлићевог оца, са удобном кућом ниже угла и радионицом, врло ниском и мрачном, или, како се онда говорило, фабриком шешира, у дворишту.

Све успомене моје потичу из ранога детињства мога, из основне школе и гимназије. Скерлић је био школски друг моје браће (за годину дана млађе од мене), али и ја сам се и у основној школи дружио са њим, а у гимназији - више него моја браћа. Тада сам му често одлазио у кућу и имао сам прилике да видим како живи и како ради.

У његову животу и раду и у врло раном детињству било је нечег необичног. Заволео је да чита врло рано, писао је по дечјим листовима, а у 13. или 14. години по шаљивим листовима. Сећам се да сам га затицао када је састављао чланчиће за ,,Шаљивчину", који је издавао тада, ако се не варам, Светозар Николић, штампар.

И кућу, и радионицу, и дућан, прво у Васиној, па после у Кнез-Михаиловој улици, одржавала је мати Скерлићева, која је била необично трезвена и изванредно вредна жена. Коштуњава, висока, са цртама лица које је наследио покојни Скерлић, она је била пуна предустретљивости и љубазности; енергична и смишљена, она је стизала свуда, иако се видело по тамноме лицу да није здрава. Она је долазила у кућу мојих родитеља, мога деде и бабе, увек са радом, и ако би који тренутак поседела, она се журила да уради што више. Тада је радо говорила, са сузама у очима, о својој кући, о Јови, и двема девојчицама. Путовала је у Беч да се оперише; операција је успела, колико се сећам, али је она знала да јој нема дугог века; да се та болест понавља и немилосрдно коси своју жртву. Једном сам тако седео у соби када је говорила о себи.

,,Ето, Јованка - говорила је она мојој тетки - журим се: хоћу толико да спремим моју децу да им се бар две године не мора ништа куповати... ја знам да више од шест месеци или годину дана не могу живети".

Сузе су јој капале на рад, али је она продужавала до последњег тренутка да неуморно ради за своју децу и кућу... Њену енергију и њену интелигенцију наследио је Скерлић. Сви га ми знамо по стихијскоме темпераменту његову; и њега му је дала госпа-Перса, како су сви моји звали његову мајку.

Али је врло интересантно за Скерлића да је, иако је био овако живога темперамента, био у ствари много више живога духа неголи несташног владања већ у најмлађим годинама. Живост духа, која се код њега манифестовала у радозналости и жељи за читањем, у оштроумљу, духовитој шали и сл., налазила је највише задовољења баш у књижевним делима. Сећам се и данас врло живо када је једном, - није му могли бити више од 13 навршених година, - узео са мога стола Вукова Дјела (такав је назив био на оригинално-повезаној I књизи Вуловићева издања Вукових јуначких народних песама), и преврћући ту књигу, од почетка до краја, говорио је о свакој песми, дивио се мотивима народним, истицао и наглас читао најзанимљивија места итд. Он је тако непосредно осећао лепоту народних песама да је изгледало да говори о нечем новом, мени дотле непознатом, иако смо већину песама знали напамет...

Он је био повучен; када му је било 14 година, сасвим је био изнад дечачких забава; осећао се као свршен, потпун човек. Место ,,мете", ,,змаја" и других игара, он је волео да се шета и разговара о књижевности и историји. Препоручивао је својим вршњацима књиге за читање, позајмљивао нам је књижице из библиотеке Браће Јовановића и др. Када су почели излазити романи у свескама у којима се говорило о француској револуцији, он нас је овако позивао: ,,Изађи да се разговарамо о револуцији", коју смо познавали, наравно, из тих књига; итд. Сећам се добро да ми је у то време (није му могло бити више од 14. год.) необично хвалио Мртве душе Гогољеве и Деведесет трећу В. Ига и да сам ја, нарочито прву, с муком нашао.

Од 10-14 година, он је имао већ своју библиотеку, свој писаћи сто за којим је радио. Из књига које је читао бележио је различна места и уносио их у засебне свешчице. Било би занимљиво утврдити, ако су се те забелешке Скерлићеве сачувале, нарочито оне из најранијег времена, шта је Скерлић тада исписивао. Ишао је у редакцију, односио им своје написе; још раније је слао прилоге дечјим листовима. Он је већ тада био књижевник.

Многа су деца рано почињала сарађивати на дечјим листовима, писати песме и друге саставе; али су то сматрала као игру и забаву и доцније напуштала. Код Скерлића је био други случај. Он је свој рани књижевнички рад продужио до смрти, и никад га више није напустио ни за тренутак. У вишој гимназији сарађивао је већ на политичким и другим листовима.

У Скерлићевој кући, до смрти његове мајке, живело се врло лепо. По тадашњим појмовима, он је живео као ,,госпоче". Сећам се лепе, пријатне баштице у дворишту, са дугачком стазом, патосаним плочицама и покривеном високом чардаклијом. Ту смо често седели и штогод радили Скерлић и ја, под меким погледом његове мајке; ту су око нас весело трчале две мале плавојке, једна висока и мршава, а друга сасвим мала, - Скерлићеве сестрице; ту сам ја давао Скерлићу прве лекције из француског језика. [...]

Домаћа идила и домаћа срећа, која је под јарким сунцем нашим изгледала тако солидна и вечна, сурово је и до краја била уништена смрћу добре Скерлићеве мајке. Од тога удара Скерлић је много пропатио. [...]

Александар Белић