О Дису и његовој поезији

Јован Дучић и Милан Ракић брзо су избили као предводници нове, модерне поезије, стваране под утицајем модерних западноевропских књижевних струјања. Али у то време се јавља још један круг песника, који је на сасвим посебан начин проговорио о својим немирима и о свом ставу према животу. Тој групи, поред Симе Пандуровића припадао је млади, даровити и разбарушени песник Владислав Петковић Дис.

Поникао из села Заблаћа, у околини Чачка, Дис у веома тешким материјалним условима покушава да заврши гимназијско школовање. Без матурске дипломе, он почиње да ради као привремени учитељ по селима у околини Зајечара. А кад му је то досадило, прелази у Београд, у коме у почетку ради као писар општинске трошарине. Песме које је повремено објављивао учиниле су га унеколико познатим у тадашњим књижевним круговима. Неуредан живот, дуге и честе кафанске седељке и алкохол који га је тровао, разорили су његово ионако нежно здравље. Године Првог светског рата одвеле су га у туђину, из које се никад није вратио: нашао је смрт у таласима Јонског мора када је непријатељска подморница торпедовала брод којим се враћао у домовину.
Као толико пута у нас, и у случају Владислава Петковића Диса се поновио један од оних карактеристичних нехата којим је наша књижевна критика и историографија знала не само да мимоиђе, већ и да обезвреди много коју људску и песничку судбину. И као по некој трагичној неумитности, то се готово увек дешавало са ствараоцима који су својим делима, иако отуђени од дневног мнења и званичних оцена, токове нашег књижевног развоја одлучно заокретали у будућност, ка још несазнаним просторима и могућностима песничке речи човекове.
Сродну судбину, судбину „уклетих песника“, само у другачијим условима и из других и различитих узрока, имали су и Ђура Јакшић, и Лаза Костић, и Антун Бранко Шимић, и Тин Ујевић, а делимично, у првом периоду свога рада, и Дисов блиски животни и песнички друг Сима Пандуровић. Но Дисова је судбина, ван сумње, најособенија и најтрагичнија: када је, неук и усамљен, збирком Утопљене душе 1911. године објавио своје понорне песничке визије и једном времену које се, пред балканске ратове, управо припремало за далекосежне националне акције и подвиге – саопштио драму свог ирационалног доживљавања живота, Јован Скерлић, чија се критичка реч, и када се није волела, са респектом слушала, својом познатом осудом, једном од најпрецизнијих и најсуровијих у историји наше књижевне критике, показао је Дисове стихове као примитивизам и помодарство, као месечарско бунцање и хуљење, као поезију „не бола душевног него болести душевне“, и тиме их за дуги низ година, готово до анатеме и заборава, прогнао из наше књижевне баштине.
Дисова поезија била је спонтана и самоука, као што је то била и његова култура и његово књижевно образовање. Он песнички занат није знао нити му се учио. Никада и ничим није реаговао на салонску дотераност Дучићеве и академску речитост Ракићеве поезије. Писао је непосредно и спонтано, чак и без тежње за ма каквом занатском рафинираношћу. И баш ту, у томе, и лежи парадокс Дисовог песничког дела: та тако аутентична лирика испевана је непоузданим, па често и сасвим лошим језиком, на лексици и синтакси које су деловале и рогобатно и запуштено.
Међутим, упркос томе, управо су језичке слике, њихова симболика и метафорика – представљале оно што је Дисова поезија као аутентично изворно и ново уносила у дотадашњу лирику, па је отуда и могло доћи до тога да су баш у тој неукој а даровитој поезији налазили подстицај многи наши песници како у данима после Првог тако и у времену после Другог светског рата.
Иако изван туђинских утицаја, његово стварање је било у спонтаном складу са западноевропском резигнираном и симболистичком лириком. Издао је за живота две збирке песама: Утопљене душе (1911) и Ми чекамо цара (1913). Већ у својим првим песмама Дис испољава оригиналан, снажан и елементаран песнички таленат. Песимистички су и горки његови стихови о човеку, животу, пролазности и сновима. Његова Тамница, прва песма у Утопљеним душама, слика управо такве мисли и таква расположења:

То је онај живот где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда,
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к'о птица оборена гнезда.

Дис се најчешће осећао отуђеним, осећао се „баченим у живот“, па се зато упорно и опсесивно предавао сновима, подсвести и осећању неког чудесног и тајанственог јединства са неким нестварним, ирационалним прасветом коме је од рођења припадао:

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим,
Док ми венац снова моју главу кружи.
[…]
Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К'о једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.
                                                                                                           (Тамница)


Крајње депресивна расположења живе у свој Дисовој лирици. Он пева о животу као о привременом и отуђеном трајању без реда, смисла и без лепота и радости. Труљење, распадање и задах смрти најчешће су оквири у којима је ткао своје надахнуте и недотеране стихове. Уз то, боемски живот по кафанама остављао је трагове и у његовим мислима и у његовој поезији:

Не марим да пијем, ал' сам пијан често.
У граји, без друга, сâм, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Физички тако слаб да га ни у војску нису примили, Дис је знао да буде и јак и пркосан. Његова лична судбина, увек растрзана између неких далеких видика и мутних и тајанствених снова и визија, одређивала је његова расположења и његов став у животу. Док су Дучић и Ракић засењивали својом језички рафинираном поезијом, Дис је у својим Оргијама привидно грубо, а у ствари питомо и дубоко људски и искрено певао:

Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет:
Без свега, и без радости; мада нам груди
Чезну за цвет.
[…]
У самоћи нам станује, к'о у ћутању.
Велики страх;
Без лека смо. Са нама ту је, ноћу и дању,
Ледени дах.
[…]
Јер свако живи у гробу свом, само што неће
Да види гроб.
Ни своје дане, што горе, к'о мртве свеће,
Ни своју коб.
                                                                             (Оргије)


У овој песми посебно је карактеристична реч-симбол цвет, која се овде, у првој строфи, јавља као симбол песникове жеље да се уздигне из тамне свакидашњице и вине за својим сновима. Песма се завршава тим истим симболом, али сада, међутим, у контексту у коме се сликом опалог цвета резигнирано симболизује безнадежност таквих жеља и покушаја:

Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет:
И знамо, радост не може да се пробуди,
Опао цвет.
                                                                             (Оргије)

Том симболичком сликом цвета за којим се чезне (у почетној строфи), и сликом цвета који је опао – у последњој строфи, песников живот као да се затворио у неки тајанствен симболичан круг, у чијим границама неумитно као опали цветови, умире једна по једна поражена песникова химера.
Сав у ранама задобијеним у дугим и узалудним сукобима са животом, Дис се најчешће и најрадије отискивао у снове, у подсвест, у повратак неком свету из кога је поникао и у коме као да је слутио спас и уточиште. Зато се он често и готово безазлено и искрено знао да зарадује смрти као спасу од живота коме као да није ни припадао, па је управо такве визије, коа своју извесност и своју будућност, помирено исказивао у многим својим стиховима:

Смрт ће опрати трагове од рана.
Одмор и мени тад ће да се јави.
Бићу измирен с тајнама далеким.
Рађање своје заволећу гробом.
С осмехом можда, ил' с уздахом меким
Бацићу поглед последњи за собом.
                                                                                (Плаве мисли)

Такво живо осећање о постојању далеких и тајанствених сила којима је потчињен, које управљају његовом судбином и које ће га тек његовом физичком смрћу вратити и „измирити“ са собом – изаткало је и чудесне стихове Нирване, једне од најлепших и најсугестивнијих Дисових песничких творевина:

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.
[…]
И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облика, без среће, без јада;
Поглед мртав и празан дубоко.
                                                                          (Нирвана)


Дис је, очито, најчешће доживљавао живот разбољено и мрачно, али и са ставом у коме је било неког очајног, питомог и потресног идеализма. Савремена критика је одсудно и грубо наружила ту искрену и горку поезију, у којој је било великих и полета и покрета, било слика и стихова какви се нису чули у свој дотадашњој српској лирици. Таквим стиховима је испевана и Дисова песма Можда спава, која се по општој оцени домогла самих врхунаца наше ововековне песничке речи:

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била моја срећа сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
                                                                                  (Можда спава)


Своје поетске, у првом реду музичко-ритмичке вредности, ова песма првенствено дугује особеним симболичким инверзијама: преношењем субјекта ја на крај првог стиха, предикатски сегмент (Заборавио сам јутрос песму једну...) постао је јединствен ритмички и смисаони ток, у коме метричке иктусе задржавају само два, али смисаоно носећа члана (заборавио и песму), с тим што је други члан (песму) примио на себе и тежишни, кулминативни синтаксички нагласак. Насупрот том сегменту, субјекат ја, зато што је пренесен на крај стиха, примио је на себе изузетно јак и дуг синтаксичко-интонацијски нагласак, којим је успоставио интонацијску равнотежу стиха и довршио започети мелодијски лук. А ти кулминациони интонацијски иктуси, задржавајући се на поетски тежишним члановима – песма и ја, управо и интензивирају доживљај чудесне симбиозе и идентификације песника, песме и сна – симбиозе коју ова песма надахнуто сугерира и оставарује.


Поезија Владислава Петковића Диса, својим мотивима умирања, распадања и протицања, умногоме подсећа на Бодлера, великог француског песника Цвећа зла. Али та сличност је само случајност и без икаквих стварних веза и међусобних утицаја. Дис је своју поезију градио сâм, на доживљајима сопствене свести и подсвести, који су се у њој преплитали и сједињавали у сањарски и болан мелодијски звук. Дисови стихови, често сирови и без икакаве занатске дотераности, израз су једне од најаутентичнијих поетских доживљености за коју зна наша лирика. Његове метафоре, не ретко, биле су сасвим нове, необичне, халуцинантне, и њима је Дис први у нас наслутио нове изворе и нове могућности песничког казивања и обликовања.

Имагинарни доживљајни свет Дисовог духовног бића, месечарска опседнутост сновима и осећањем властите отуђености, затим једна питома, небунтовна и претежно поетска негација реалности – све је то налазило своју пројекцију и свој израз у склопу и фактури Дисове песничке речи. А та је реч често знала да буде таква да наша савремена лирика с правом у њој види не само један самоуки, спонтани и даровити тренутак свога детињства, већ и неотуђиви део и вид свог данашњег песничког бића и трајања.

Коментари

Популарни постови