О Дису и његовој поезији
Јован Дучић и Милан
Ракић брзо су избили као предводници нове, модерне поезије, стваране под
утицајем модерних западноевропских књижевних струјања. Али у то време се јавља
још један круг песника, који је на сасвим посебан начин проговорио о својим немирима
и о свом ставу према животу. Тој групи, поред Симе Пандуровића припадао је
млади, даровити и разбарушени песник Владислав Петковић Дис.
Поникао из села
Заблаћа, у околини Чачка, Дис у веома тешким материјалним условима покушава да
заврши гимназијско школовање. Без матурске дипломе, он почиње да ради као
привремени учитељ по селима у околини Зајечара. А кад му је то досадило,
прелази у Београд, у коме у почетку ради као писар општинске трошарине. Песме
које је повремено објављивао учиниле су га унеколико познатим у тадашњим
књижевним круговима. Неуредан живот, дуге и честе кафанске седељке и алкохол
који га је тровао, разорили су његово ионако нежно здравље. Године Првог
светског рата одвеле су га у туђину, из које се никад није вратио: нашао је смрт
у таласима Јонског мора када је непријатељска подморница торпедовала брод којим
се враћао у домовину.
Као толико пута у нас,
и у случају Владислава Петковића Диса се поновио један од оних карактеристичних
нехата којим је наша књижевна критика и историографија знала не само да
мимоиђе, већ и да обезвреди много коју људску и песничку судбину. И као по
некој трагичној неумитности, то се готово увек дешавало са ствараоцима који су
својим делима, иако отуђени од дневног мнења и званичних оцена, токове нашег
књижевног развоја одлучно заокретали у будућност, ка још несазнаним просторима
и могућностима песничке речи човекове.
Сродну судбину, судбину
„уклетих песника“, само у другачијим условима и из других и различитих узрока,
имали су и Ђура Јакшић, и Лаза Костић, и Антун Бранко Шимић, и Тин Ујевић, а
делимично, у првом периоду свога рада, и Дисов блиски животни и песнички друг
Сима Пандуровић. Но Дисова је судбина, ван сумње, најособенија и најтрагичнија:
када је, неук и усамљен, збирком Утопљене
душе 1911. године објавио своје понорне песничке визије и једном времену
које се, пред балканске ратове, управо припремало за далекосежне националне
акције и подвиге – саопштио драму свог ирационалног доживљавања живота, Јован
Скерлић, чија се критичка реч, и када се није волела, са респектом слушала,
својом познатом осудом, једном од најпрецизнијих и најсуровијих у историји наше
књижевне критике, показао је Дисове стихове као примитивизам и помодарство, као
месечарско бунцање и хуљење, као поезију „не бола душевног него болести
душевне“, и тиме их за дуги низ година, готово до анатеме и заборава, прогнао
из наше књижевне баштине.
Дисова поезија била је
спонтана и самоука, као што је то била и његова култура и његово књижевно
образовање. Он песнички занат није знао нити му се учио. Никада и ничим није
реаговао на салонску дотераност Дучићеве и академску речитост Ракићеве поезије.
Писао је непосредно и спонтано, чак и без тежње за ма каквом занатском
рафинираношћу. И баш ту, у томе, и лежи парадокс Дисовог песничког дела: та тако
аутентична лирика испевана је непоузданим, па често и сасвим лошим језиком, на
лексици и синтакси које су деловале и рогобатно и запуштено.
Међутим, упркос томе,
управо су језичке слике, њихова симболика и метафорика – представљале оно што
је Дисова поезија као аутентично изворно и ново уносила у дотадашњу лирику, па
је отуда и могло доћи до тога да су баш у тој неукој а даровитој поезији
налазили подстицај многи наши песници како у данима после Првог тако и у
времену после Другог светског рата.
Иако изван туђинских
утицаја, његово стварање је било у спонтаном складу са западноевропском
резигнираном и симболистичком лириком. Издао је за живота две збирке песама: Утопљене душе (1911) и Ми чекамо цара (1913). Већ у својим
првим песмама Дис испољава оригиналан, снажан и елементаран песнички таленат.
Песимистички су и горки његови стихови о човеку, животу, пролазности и сновима.
Његова Тамница, прва песма у Утопљеним душама, слика управо такве
мисли и таква расположења:
То је
онај живот где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда,
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к'о птица оборена гнезда.
С невиних даљина, са очима звезда,
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к'о птица оборена гнезда.
Дис се најчешће осећао
отуђеним, осећао се „баченим у живот“, па се зато упорно и опсесивно предавао
сновима, подсвести и осећању неког чудесног и тајанственог јединства са неким
нестварним, ирационалним прасветом коме је од рођења припадао:
Као
стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим,
Док ми венац снова моју главу кружи.
[…]
Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К'о једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим,
Док ми венац снова моју главу кружи.
[…]
Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К'о једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.
(Тамница)
Крајње депресивна
расположења живе у свој Дисовој лирици. Он пева о животу као о привременом и
отуђеном трајању без реда, смисла и без лепота и радости. Труљење, распадање и
задах смрти најчешће су оквири у којима је ткао своје надахнуте и недотеране
стихове. Уз то, боемски живот по кафанама остављао је трагове и у његовим
мислима и у његовој поезији:
Не
марим да пијем, ал' сам пијан често.
У граји, без друга, сâм, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.
У граји, без друга, сâм, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.
Физички тако слаб да га
ни у војску нису примили, Дис је знао да буде и јак и пркосан. Његова лична
судбина, увек растрзана између неких далеких видика и мутних и тајанствених
снова и визија, одређивала је његова расположења и његов став у животу. Док су
Дучић и Ракић засењивали својом језички рафинираном поезијом, Дис је у својим Оргијама привидно грубо, а у ствари
питомо и дубоко људски и искрено певао:
Пијемо
нас неколико пропалих људи
И полусвет:
Без свега, и без радости; мада нам груди
Чезну за цвет.
[…]
У самоћи нам станује, к'о у ћутању.
Велики страх;
Без лека смо. Са нама ту је, ноћу и дању,
Ледени дах.
[…]
Јер свако живи у гробу свом, само што неће
Да види гроб.
Ни своје дане, што горе, к'о мртве свеће,
Ни своју коб.
И полусвет:
Без свега, и без радости; мада нам груди
Чезну за цвет.
[…]
У самоћи нам станује, к'о у ћутању.
Велики страх;
Без лека смо. Са нама ту је, ноћу и дању,
Ледени дах.
[…]
Јер свако живи у гробу свом, само што неће
Да види гроб.
Ни своје дане, што горе, к'о мртве свеће,
Ни своју коб.
(Оргије)
У овој песми посебно је
карактеристична реч-симбол цвет, која
се овде, у првој строфи, јавља као симбол песникове жеље да се уздигне из тамне
свакидашњице и вине за својим сновима. Песма се завршава тим истим симболом,
али сада, међутим, у контексту у коме се сликом опалог цвета резигнирано симболизује безнадежност таквих жеља и
покушаја:
Пијемо
нас неколико пропалих људи
И полусвет:
И знамо, радост не може да се пробуди,
Опао цвет.
И полусвет:
И знамо, радост не може да се пробуди,
Опао цвет.
(Оргије)
Том симболичком сликом
цвета за којим се чезне (у почетној строфи), и сликом цвета који је опао – у
последњој строфи, песников живот као да се затворио у неки тајанствен
симболичан круг, у чијим границама неумитно као опали цветови, умире једна по
једна поражена песникова химера.
Сав у ранама
задобијеним у дугим и узалудним сукобима са животом, Дис се најчешће и
најрадије отискивао у снове, у подсвест, у повратак неком свету из кога је
поникао и у коме као да је слутио спас и уточиште. Зато се он често и готово
безазлено и искрено знао да зарадује смрти као спасу од живота коме као да није
ни припадао, па је управо такве визије, коа своју извесност и своју будућност,
помирено исказивао у многим својим стиховима:
Смрт
ће опрати трагове од рана.
Одмор и мени тад ће да се јави.
Бићу измирен с тајнама далеким.
Рађање своје заволећу гробом.
С осмехом можда, ил' с уздахом меким
Бацићу поглед последњи за собом.
Одмор и мени тад ће да се јави.
Бићу измирен с тајнама далеким.
Рађање своје заволећу гробом.
С осмехом можда, ил' с уздахом меким
Бацићу поглед последњи за собом.
(Плаве мисли)
Такво живо осећање о
постојању далеких и тајанствених сила којима је потчињен, које управљају
његовом судбином и које ће га тек његовом физичком смрћу вратити и „измирити“
са собом – изаткало је и чудесне стихове Нирване,
једне од најлепших и најсугестивнијих Дисових песничких творевина:
Ноћас
су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.
[…]
И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облика, без среће, без јада;
Поглед мртав и празан дубоко.
Нова гробља и векови стари,
Прилазили мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.
[…]
И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облика, без среће, без јада;
Поглед мртав и празан дубоко.
(Нирвана)
Дис је, очито, најчешће
доживљавао живот разбољено и мрачно, али и са ставом у коме је било неког
очајног, питомог и потресног идеализма. Савремена критика је одсудно и грубо
наружила ту искрену и горку поезију, у којој је било великих и полета и
покрета, било слика и стихова какви се нису чули у свој дотадашњој српској лирици.
Таквим стиховима је испевана и Дисова песма Можда
спава, која се по општој оцени домогла самих врхунаца наше ововековне
песничке речи:
Заборавио
сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била моја срећа сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била моја срећа сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
(Можда
спава)
Своје поетске, у првом
реду музичко-ритмичке вредности, ова песма првенствено дугује особеним
симболичким инверзијама: преношењем субјекта ја на крај првог стиха, предикатски сегмент (Заборавио сам јутрос песму једну...) постао је јединствен ритмички
и смисаони ток, у коме метричке иктусе задржавају само два, али смисаоно носећа
члана (заборавио и песму), с тим што је други члан (песму) примио на себе и тежишни,
кулминативни синтаксички нагласак. Насупрот том сегменту, субјекат ја, зато што је пренесен на крај стиха,
примио је на себе изузетно јак и дуг синтаксичко-интонацијски нагласак, којим
је успоставио интонацијску равнотежу стиха и довршио започети мелодијски лук. А
ти кулминациони интонацијски иктуси, задржавајући се на поетски тежишним
члановима – песма и ја, управо и интензивирају доживљај
чудесне симбиозе и идентификације песника, песме и сна – симбиозе коју ова
песма надахнуто сугерира и оставарује.
Поезија Владислава
Петковића Диса, својим мотивима умирања, распадања и протицања, умногоме подсећа
на Бодлера, великог француског песника Цвећа
зла. Али та сличност је само случајност и без икаквих стварних веза и
међусобних утицаја. Дис је своју поезију градио сâм, на доживљајима сопствене
свести и подсвести, који су се у њој преплитали и сједињавали у сањарски и
болан мелодијски звук. Дисови стихови, често сирови и без икакаве занатске
дотераности, израз су једне од најаутентичнијих поетских доживљености за коју
зна наша лирика. Његове метафоре, не ретко, биле су сасвим нове, необичне,
халуцинантне, и њима је Дис први у нас наслутио нове изворе и нове могућности
песничког казивања и обликовања.
Имагинарни доживљајни
свет Дисовог духовног бића, месечарска опседнутост сновима и осећањем властите
отуђености, затим једна питома, небунтовна и претежно поетска негација
реалности – све је то налазило своју пројекцију и свој израз у склопу и фактури
Дисове песничке речи. А та је реч често знала да буде таква да наша савремена
лирика с правом у њој види не само један самоуки, спонтани и даровити тренутак
свога детињства, већ и неотуђиви део и вид свог данашњег песничког бића и
трајања.
Коментари
Постави коментар